sr | en                  
   
 
 

Dan 3

 
Danas smo čuli za najlepšu baštu u Beogradu, za ragbi ligu i tehnološka dostignuća na nacionalnoj televiziji. Ostajem zadivljena pričama iz prošlosti Beograda.


Darovi

Danas su nas obradovali novi ljudi koji su došli na radionicu, kao i predmeti i priče koje su oni doneli sa sobom.

Prvo nam je Jelena ispričala neke manje poznate stvari o istorijskim mestima Beograda iz ugla istoričara-amatera. Bilo je interesantno bodriti je da razmišlja na drugi način i razume da mi zapravo nismo zainteresovani za zvaničnu istoriju i da nije potrebno da nam govori o rasporedu spomenika u Karađorđevom parku. Tako nam je ispričala o srednjovekovnim vratima koja su pronađena tokom iskopavanja kada je jedan lokalni političar pokušao da sagradi parking na tom mestu. Kontaktirala je nadležnu ustanovu, došli su, otvorili vrata i pronašli blago. Zauzvrat je dobila samo jedno hvala putem telefonskog poziva. Mi čak ne znamo ko čuva našu kulturu, a izgleda da to rade stariji koji su stekli osećaj za zajedništvo tokom socijalizma.   



Trenerski kurs ragbija, Vrnjačka Banja, januar 1955. (iz privatne kolekcije Budimira Tomanovića)

To vreme nije bilo obojeno samo komunističkom ideologijom, već je ostavilo i jedan naprednjački trag, posebno na generacije koje su u gradu živele 1950-ih i 1960-ih. To potvrđuju i lokalni ragbisti. Nisam znala da smo čak imali i svoj tim. Veterani ragbija iz Kluba penzionera su s pravom bili uvređeni zbog toga, posebno zato što živim u Engleskoj. Od njih sam saznala da su prvi ragbi igrači bili studenti iz Srbije koji su pohađali školu George Heriot u Edinburgu u Škotskoj tokom Prvog svetskog rata!
Ove nedelje ću čuti još o tome i pripremam se da odem na utakmicu.



Kako je sve počelo

‘53. godine dolaze Francuzi, ragbi ekipe koje su došle da naprave propagandnu utakmicu na stadionu JNA. Mnogo naših je otišlo na tu utakmicu da gleda. 1953. odmah posle dolaska Francuza smo osnovali ragbi klub „Radnički“. Sportsko društvo „Radnički“ je dole na Dorćolu imalo svoj fudbalski teren, a nama za ragbi treba fudbalski teren. Teren je bio – od Francuske ulice kad se uđe u Dunavsku, ima taj servis, pa GSP, e preko puta GSP-a, između Dunavske ulice i pruge. Napravili smo taj ragbi klub, ozbiljno se treniralo. U početku su nam dali pomoćni teren da treniramo, a utakmice da igramo na glavnom. Posle mesec dana smo dobili svlačionice, Mara vešerka nam je održavala dresove, a njoj smo popravljali za uzvrat pegle, bojler i šta ja znam. I dobili smo obućara Boru da nam održava kopačke, a njemu smo održavali sve instalacije u njegovom objektu. Do opreme je dosta teško bilo doći , dresove smo uglavnom dobijali fudbalske. Prvih godinu i po dana smo imali fudbalske dresove. Kasnije smo dobili dresove od lanenog, jakog platna da ne možeš da ih pocepaš, sa ojačanjima na ramenima, na laktovima.



O prvom treneru i utakmici 





Plakat za prvu zvaničnu ragbi utakmicu održanu 1954. u Paraćinu
(iz privatne kolekcije Budimira Tomanovića)