BG LOG
GRADNJA
PRIJATELJSTVO
DUH
GRAD NA VODI
BEZBEDNOST
VASPITANJE
MUDROSTI
KULTURA
SAOBRAĆAJ
ZVUCI, MIRISI I UKUSI
DEČIJA POSLA
RAD
TEHNOLOŠKI RAZVOJ
x
  

x
  

Pričamo o tom Dorćolu...postojalo je neko viteštvo. Mogao si da budeš mangup, lopov, siledžija, doktor, bilo je uvažavanje. Ja bandit, ja doktor, pričam primera radi: “Zdravo doktore, zdravo banditu. Kako si burazere, jesi dobro? Sve je uredu.” Toga više nema.

Zajedništva je bilo uglavnom preko dece. Svi smo došli kao mladi roditelji i imali smo u sličnom uzrastu decu, ista generacija, dole smo silazili, razmenite mišljenja i onda, znate već kako u parku, u školi ili pre toga u obdaništu se sretali sa komšijama i komšinicama i tako smo se upoznali, tako smo se družili. I mi smo bogami, sa nekoliko porodica ostali u tim odnosima i dan danas i ako nismo svi išli tu. Na primer, jedan naš divan porodičan prijatelj je otišao u Obrenovac, jedan otišao u Zemun Polje, naši kumovi su u Batajnici i tako. Ali i dan danas smo ostali, eto baš iz tog druženja iz tih prvih dana.
Pamtim, omladina je napravila ovu ovde lepotu. Kad se setim kad je sve bilo gotovo i čamci, da idemo na Adu kako treba, a ne sa strahom. Od tada do danas je bilo lepo, lepo, lepo, tišina, nismo imali ključeve, interfone, ma kakvi. Dečurlija kao pčelice tamo na igralištu, čisto, čisto, čisto, majke dozivaju "Vesna, Silvana, Bojane, kući na ručak.“ I onda je krenulo – lopovi, narkomani, užas – pa onda hajde interfone, pa razne ključeve, pa te je strah ko zvoni na vrata. Komšiluk se rasturio, niko ni sa kim ne kontaktira danas, jedno petnaest godina je tako. Nema na kafu, za Novu godinu, da ja pripazim na nečiju decu ili moji kod njih. Ma kakvi, nema. Sad je eto lepo ovde, ali privatno svako je usamljen, tužan. Ako nema više članova porodice može da se slika.
Čovek koji je bio nastojnik kod mene u zgradi morao je da operiše žuč i morale su da mu se stavljaju obloge na ranu. U to vreme u našoj celoj zgradi je bilo četiri frižidera. Led se kupovao od onih što idu ulicom, pa kupite koliko hoćete. Pošto se naša zgrada u to vreme zaključavala uveče posle 10, mi koji smo imali frižidere smo držali otključane stanove, jer je njegova žena kad potroši led iz našeg frižidera, stavljala novu vodu da se ponovo pravi i odlazila u drugi stan. I tako celu noć. To je po meni neki normalan odnos, da ljudi pomažu jedni drugima, a nije mi normalno da pogledam čoveka koji je u nevolji i produžim.
Imali smo svoj život gde se sa komšilukom živelo savršeno dobro kao da smo u rodu. Komšija se cenio. Danas sam ja u zgradi, ima 23 stanara, ja sam predsednik kućnog saveta, ja se nađem u hodniku i prolaze mladi ljudi, i zna da sam ja taj koji vodi računa o zgradi svakom stanu, o svakom stanaru, da li ima ključ da li mu je izleteo osigurač, da li će da otvori brojilo da povrati sve u normalu, funkciju života. On prođe pored mene da se ne javi. Pa, to je krajnje nevaspitanje, bar koji se znamo.
Drugačije se živelo, nije se živelo kroz lovu. Sad svi samo pare, pare, pare. Nema solidarnosti, nema drugarstva, prijateljstva, nema ničega. Samo gleda da te saplete, promenio se mentalitet jednostavno. Zato mene i zovu poslednji dinosaurus. Ja pričam o nekim vrednostima oni me gledaju kao telići, prvo moj sin.
Naša mladost je bila siromašnija, ali lepa. Duhovno smo imali više, poštovanje, druženje je bilo. Danas kod kuma kad pođete, dok kupite deci čokoladu, ženi kafu, njemu vino, nemate para. Hajde da ih pozovemo, treba da spremite i to je teško. Onda je bilo više poštovanja, druženja, ali nije bilo da ja moram da nosim cveće i još svašta. A danas je malo neobično da odete kod nekoga, a da ne ponesete bar kafu.
Druga su vremena. Udaljuju se ljudi, mehanički, prepustiš se. Strašno mi je bilo kad mi najbolja drugarica kaže: “Dođi”. Pa dođem, a ona kaže: “Čekaj da se završi ova serija.” Pa čekaj, imam ja TV kod kuće, ako smo se dogovorili da gledamo, idemo u bioskop.

Ovde je stvarno bio majdan. A onda negde posle rata je pretvoren u pionirski centar. Plac je nacionalizovan i na njemu su prvo izgrađene ove dve kućice koje se tamo u dnu nalaze. To je bilo predivno, koristili smo to mi pioniri, sadili smo sadnice, bilo je tu magnolija i drugog rastinja.

saznajte više

Imamo problem, zatvorili su nam biblioteku. Nikako ne možemo da je vratimo iako su postojale brojne donacije imućnih ljudi. Već nekoliko godina ratujemo sa našom lokalnom vlasti, ali i sa gradskom i republičkom, jer su svi oni zajedno obavezni da vraćaju i održavaju lokalne biblioteke. Praktično četiri generacije su koristile biblioteku – moji stari, pa mi, pa naša deca, pa naši unuci. Šta to znači – ta aktivna mladost i aktivna starost - da neko pešice dođe do knjige, a ne da ide u drugi deo Beograda. Senjak je ipak nekako izolovan od gradskog jezgra i da bi došao do Sarajevske ili do bilo kog drugog dela grada, opštinskog – mislim na Savski venac – mora autobusom, zbog petlje. Zato mi i postojimo kao samoorganizovani odbor za vraćanje biblioteke, borimo se i moramo da uspemo.

 

Još je bolje sad ovo igralište gde deca mogu po ceo dan da se igraju. Čak dolaze besplatno fudbal da igraju, rukomet, da mogu deca da se bave sportom. To bi bilo dobro da se i po školama vrati ono što smo nekada imali – besplatan sport, a ne da se plaća. Ja sam sportista, penziju sam jedan deo zaradila na sportu. Sport treba da bude u školama i to je nešto najlepše, a ne da sede pred kompjuterima. Ne sme on tu da sedi po ceo dan, to je opasno. Bolje da je napolju, da nešto radi, ne mora da bude vrhunski sportista. Ako želi, on će sam to postići, a ovako će nešto imati. Biće zdravija deca. 



Mostarska petlja

Stalno se govorilo: "Biće tu most, biće tu most.“ i tako je taj deo dobio ime. Kada se počelo sa tom idejom mosta, prve koje su stupile na scenu bile su kafedžije i otvorile su kafane, prvo "Mali Mostar“, pa "Veliki Mostar“, pa posle "Mali stadion“ i posle je bila ona pivnica BIP-ova. Preko puta kada se krene kroz Vojvode Putnika su te dve kafane, vulkanizer, preko puta drvara i bila je pivnica koju su svi Senjanci i Mostarci zvali "Pampundžon“.

saznajte više

- Sećam se ’61. Kada je bila prva konferencija Nesvrstanih na tom delu ulaska u Vojvode Putnika bio je postavljen slavoluk. Taj slavoluk je bio sav u prirodnom cveću. Svako jutro su tu menjali cveće za sve vreme trajanja konferencije Nesvrstanih.

- I tu smo stajali i čekali da svi prođu.

- Posle je tu bio sat, a kada su ga sklonili onda je tu bio milicajac. I to je bio prvi milicajac koji reguliše saobraćaj u Beogradu.

- I koji me je stalno zaustavljao bezobrazno. Žene je naročito zaustavljao.

"Na velikom ulaznom portalu na mostarskoj petlji stajao amblem beogradske konferencije visok 15 metara”, zabeležila je Politika.
Izvor

Ja se sećam kao devojčica, volela sam pre svega da idem u bioskop, nijedan film nisam propuštala. K'o gospoda smo imali bioskop odmah na uglu. Dva puta nedeljno se menjao repertoar - normalno oba filma sam morala nedeljno da gledam. I onda, sećam se jednom naše društvo devojčica, kupovale smo - u to vreme je izlazio "Filmski svet“ - i u njemu su povremeno izlazile adrese filmskih glumaca. I ja normalno, pisala sam glumcima u to vreme, glumicama, na engleskom. I sad moja pokojna baka: "Jao, dete ti se zanosiš da ćeš da dobiješ fotografiju“ pošto im ja tražim fotografiju i autogram. I onda kad dobijem, pa to je bila senzacija u zgradi. Ja odmah izađem da pokažem. Sećam se Hari Belafonte, Toni Kertis... fotografije s autogramom – to je bila senzacija.

Dobro se sećam komšinice jedne koja je bila izuzetno divno stvorenje. Imala je dva sina, Borisa i Svetu, mi smo odrasli zajedno. Oni su ustvari bili hauzmajstori, na svakom ulazu je bio naveden onaj ko je vodio računa o zgradi, održavanju – hauzmajstor. Ta tetka Mica je sve održavala. Hoću da kažem kako smo svi mi bili jednaki, uopšte nije bilo razlika. Ja sam recimo bila jedinica, mrljava, nisam htela da jedem ovo, ono, mleko ne mogu da pijem ako je trunka kajmaka. A recimo dođem iz škole i baka nije radila i tetka Mica odmah: "Hajde sine, šta čekaš?“ I sad ona spremi za jelo Borisu i Sveti, meni se otvori apetit i ja jedem sve. Kaže moja baka: "Bože, dete kako jedeš sve u komšiluku?“

- Kod nas je bila jedna baka preko puta i ja sam samo kod nje hteo da jedem, nisam hteo kod kuće. I onda je majka spremala hranu i nosila kod nje. Bilo je to sasvim drugačije vreme. Gro ljudi nije imalo ali su daleko bili bogatiji.

Sve ove kuće preko puta su izlazile i na donju i na gornju ulicu. I kakvi, nikad mi nismo išli okolo. To je samo bilo tutnjanje ovuda kroz dvorište dok nas neko ne potera ili ne polije vodom. Ovde smo silazili, a gore smo se penjali da krademo kajsije, pa je bio jedan gospodin Simović koji je imao pušku napunjenu sa krupnom morskom solju. A kajsije su bile ovako velike i tako su bile zabavne da niste mogli da im odolite, pa ste reskirali da se popnete. A on vas sačeka da se spustite pa onda gađa tom puškom. Ne zaboli vas ali vam napravi na guzi takvu oderotinu da vi tri dana ne možete da sednete koliko to peče.

Mi smo se družili uglavnom tu u Hajd parku. Išla sam u X gimnaziju i iz gimnazije smo uglavnom bežali u Hajd park da pušimo.

Moje prvo bežanje sa časa je bio Hajd park. 

Muzej Nikole Tesle

Ona lepa zgrada što ima veliko stepenište sa dve strane.

To je ipak neko vreme iza mene, ali ceo život sam u sportskom duhu. Ceo život sam radila kao pedagog u školi, predavala fizičko. Kad sam otišla u penziju, nisam se smirila, promenila sam pulene, sad radim sa trećim dobom gde je izuzetno važno fizičko vaspitanje i vežba. Šta je karakteristično za sport, mora da se radi od malena, od kad se rodi beba počne se sa vežbama. Ono što propustimo u sedmoj, šestoj ili desetoj godini u pogledu fizičkog vaspitanja, ne možemo da nadoknadimo više nikad u životu. Geografiju, matematiku možemo i kasnije da nadoknadimo propušteno, ali ne u sportu.

Mokroluški potok

Verovali vi ili ne, ja sam kao dete ’68. sa roditeljima preselila u Debarsku, to je obod između Vračara i Voždovca. ’71. upišem gimnaziju, XI beogradsku. Tada su još uvek bili kukuruzi ispod Šumica. Tekao je kroz Šumice jedan veliki Mokroluški potok - ’71. godine. Tada je čak puštena Gazela, jer je ’68. Mostar počeo da se ruši, ove dve železničke zgrade su raseljene kompletno na Kanarevo brdo i tada su počeli radovi za izgradnju Gazele.

Ja sam iz tog kraja, ja sam rođena tamo u Prešernovoj ulici i tačno tu gde je Prešernova ulica sekla taj Mokroluški potok bio je divan drveni most, kaldrma je bila po ulicama, a gde je sada Specijalni sud, tu su bili kukuruzi, polja. I ovamo prema Voždovcu isto su bila polja.

Kao deca smo se vijali po dvorištima i konkretno u našoj ulici, između broja 11 i broja 13 bilo je jedno veliko dvorište i jedan veliki dud. Zid između dvorišta koje je pripadalo Sitničkoj, znači ulica iznad i ova ovde, bio je od kamena. Sve ograde su mahom ovde od kamena, jer je ovde kamenolom bio. I mi smo tu dolazili, u to dvorište gde je ispod kamena bio potočić sa svežom hladnom vodom koju smo pili. Onog trenutka kad su postavljeni šipovi za ovaj most ovde, sva podzemna voda je skrenuta i toga više nema.

Ovde preko puta BIGZ-a gde su ove barake, bile su nekada bašte i znala je s proleća voda da nadođe i da sve poplavi. Inače su tu bile dve železničke zadruge. Senjak je bio poznat po tome što su placeve kupovali mahom železničari.

Od BIGZ-a, pa do Majdana bili su sve vinogradi. Posle je sve nacionalizovano i prodavano. Relativno do skoro su bili u Suvoborskoj vinogradi.

 

Ja sam iz Zadra i došla sam ovde s Olujom. Srbija je bila jedina zemlja koja nas je primala. Naš stari je studirao medicinu ovde. Tu smo u Stevana Filipovića, prvo smo došli kod jednih prijatelja, sad smo tu. Da nije bilo rata i da niko nije poginuo, meni je ovo grad snova. Ja odavde ne idem, jedino kad moram. Niko me ne dira, niko mi ne smeta. Ljudi su me lepo prihvatili. Inače, ja sam sa Dugog otoka kod Zadra. Tamo sam ceo život živela i radila, bila sam i neki šef banke. Ali, osim moje vjenčane kume i moje rodbine mene niko živ ne može videti. Udala sam se krivo za Srbina – po njima. To je bilo davno, ’74, ali, želim im sve najbolje, pomoći ću svima. Što neko reče – Beograd je gde god odeš centar. Kad sam prvi put došla mislila sam da je ovo najelitnije, ali svuda je lepo. Ja sam svaki dan na Adi, more mi ne treba. Mi smo svi, i dalja i bliža rodbina, došli živi i to je najvažnije.

Tašmajdan je bio groblje, prvo tursko, posle srpsko. I tu je bila mala kapela u kojoj je bio sahranjen Obrenović. Narod je posle masovno dolazio jer su videli da je greška napravljena što su ga ubili. Onda su Karađorđevići rekli "Premeštaj groblje.“ i napravili su crkvu i narod je posle prestao da dolazi. Onda je sve preneto na Novo groblje.

Prvi onaj red grobnica na Novom groblju je sve što je preneto odatle. Više puta je bilo na televiziji da je ostala po neka ploča od tada kada su vadili.

Tu je bila železnička kolonija. Tu gde je sada Prokop bilo je 25 kuća koje su srušene. To je bilo Ministarstvo železnica, oni su kao jedan bili. I dan danas se viđaju. I naslikali su nešto - gde je ko živeo, svega se sećaju, broj jedan, broj dva...

Kako je teško kad se nešto sruši.

Srušeno je i oni su se raselili po Beogradu, neki tamo, neki ovamo. S vremena na vreme se nalaze, čak su i davali pomen svima koji su do sada pomrli. To je bilo takvo življenje – jedan drugom da pomognu. Ja sam se tu udala, sve znam.

Moj svekar je, na primer, dovezao lokomotivu do Topčidera, tu gde je Hitna pomoć, i eksplodirao je kotao. Sav je bio od pare izgoreo, jedan mu je radnik poginuo jer je iskočio. On je uspeo da doveze lokomotivu do Topčidera. Odatle su ga prevezli u Železničku bolnicu. On je dovezao i lokomotive u Beograd ’46. koje smo dobili na poklon iz Belgije pošto je bio dobar radnik.

Senjak je dobio naziv po senarama koje su otprilike bile ovde od sredine, mi je zovemo "Udbina zgrada", dole ka "Uljarici". E tu su bile senare i tu je bila, kod „Gospodarske mehane“, đumrukana. Tu su seljani dolazili iz okoline Beograda i tu su parkirali svoja kola i stoku i stoka se tu hranila senom. Kasnije je nastao taj naziv – senara ili senjak. Đumrukana je bila carinarnica i tu su morali kad dođu da se prijave i da se u 7 sati uveče odjave da izlaze. Đumrukana je bila i na današnjoj Trošarini. Đumrukana je bila ovde otprilike gde je "Geokarta", a ovde gde je "Udbina zgrada", tu je u nivou prvog ulaza bila kafana "Babuna“ i iza nje je bio senik.

Ja sam gore na Konjarniku, Vladimira Tomanovića 8. Imam mali stančić, ali lepu baštu. Dobila sam nagradu za najlepšu baštu na Voždovcu. Imala sam veliki stan, moj muž se bavio naukom, ali mi ćerka našla ovaj stan posle. Odem na Dušanovac, nađem čoveka koji mi ogradi živom ogradom, kosimo travu, šišamo ogradu. Komšije me prijavile za najlepšu baštu, došli iz Grada, išla sam i na Kalemegdan. Imam magnoliju u sred baštice, ona kad cveta u martu to je milina. On kad dođe uveče sedi na balkonu i kaže: “Jao Buba ja kao da sam na Topčideru”. Ja se tu sunčam, pita me lekarka: “Jeste bili na terapiji?” “Ma jok, ja se na terasi sunčam”.

Išli smo na Zvezdaru, gore u šumu. Išli smo kod Belog bagrema gore se igrali i onda smo preko tog Belog bagrema prešli gore na Karaburmu tamo krali smo voće. Tamo bile sve poljane, to je sve voće. A ovde na Zvezdari bio jedan Milan kravar, čuvao krave, pa smo ga svi zvali Milan kravar. 

Ovde kod Branka Krsmanovića i Bulevara revolucije na ćošku, tu je bio V reon. Nije bila opština Zvezdara nego međuopština, umesto opštine. I onda smo tu omladina, ja, Vera, Nada i nas nekoliko, neki Mile Bosanac je bio, prezivao se Bosanac, dolazili i uzimali "Mladi borac“ i "Omladinu“, pa smo to prodavali, pa tu donosili pare, preko omladinskih organizacija. 

Tu živi neki Martinović koji je izgradio na zelenoj površini. Prvo je rekao da će da izgradi štampariju, a sad je otvorio prodavnicu, neki restoran, pa onda je ugradio neke ventilatore, evo godinu dana ne možemo da spavamo, ne možemo da otvorimo prozor. Ja sam odlazio deset puta kod njega da se žalim, i ne mrdaju ništa. I dovodili smo Studio B pre neki dan i neće čovek ništa, cela zgrada buči, smrdljivo... I išli smo u komunalno, oni potplate komunalno, komunalci dolaze, izmere i kao sve u redu.

Imamo mi igranku svakog petka od 5 do 8, 9. On je glavni di-džej, pušta muziku. Ja pustim Tomu Zdravkovića, oni traže kolo. Puštamo muziku do pola devet, devet. Svako po nešto ponese. Meni ćerka pravi one male princes krofne punjene feta sirom sa belim lukom, kao jedan zalogaj. Neko donese pitu, projaru. Draganče porani ujutru, pa pravi one štapiće uvijene sa susamom.

Bila je to prva samoposluga velika na Cvetnom trgu, Centroprom je otvorio. I prvi put se pojavilo kod nas gril, pečeni pilići i tu smo dolazili.

Cvetni trg je bio zelena pijaca, posle se samo prodavalo cveće na tom trgu. Kad smo hteli da kupimo cveće onda bismo došli na Cvetni trg.

Al' ona pekara, pekara kod Cvetnog trga, stara pekara. Tu je moj svekar bio kao kod svojih. On je pecao ribu i odma' odnese tamo ribe i oni peku. Oni su njega toliko zavoleli da uvek kad dođemo ja i moj muž oni su sa nama fini i snaja im je.

Nekada je moglo, vi nemate vremena, gajite ili decu ili ste u službi, napravite đuveč, napravite u velikoj zemljanoj posudi ili pasulj ili pekarski krompir i donosite to na pekaru i date da vam se to ispeče i dođete posle par sati i vama je to ispečeno i date samo sitne pare za uslugu.

Tu sam imao devojčicu, prvu ljubav. U Zahumskoj. To je školska ljubav bila. Nije uzvraćena. Njeno ime je Nataša. Iz školskih dana, nismo krili, bili smo hrabri. Posle sam se oženio, i dobio prvog sina i drugog sina u Dimitrija Tucovića.  

To je najstarija pijaca ne u Beogradu, nego u Srbiji. Kalenićev deda je bio vlasnik koji je dao pola placa da bi se otvorila i napravila pijaca.

Imali smo u zgradi jednog divnog advokata, koji je živeo skoro sto godina. I on je već onako vrlo star, svima davao savete, odnosno svi su tražili savete. On je mene zadivio kad je rekao ja sam optimista. Imao je stakla na naočarima, jako debela, proteza mu je stalno spadala i bio je mršav, ličio na kostur, ali bio je fantastičan. Koliko je bio mršav i štap mu je bio od trske. Išao je stalno kod "Madere" da ruča.

Na Slaviji, ovde gde je sad parkić, tu je bila prašuma. To je bilo divlje sve, niko nije sređivao, nije se znalo čije je. To je bilo iza ograde trava, prašuma, sa žabama i mi smo lovili žabe. Nakupim ja punu teglu malih žabica i odnesem kući i stavim na sto. Moja mama, umorna s posla dolazi, počinje da jede, u jednom momentu zaustavi kašiku, jer se žabica nadvila na ivicu tegle, pa je gleda. Žabica mamu, mama žabicu.

Sećam se Tašmajdana kad su otvorili pećine. Tu je ustvari groblje i onda tata meni nije dao da idem. A ja sam bila mali avanturista, htela da vidim šta tata nije dao, pošto nije bio slobodan pristup za narod. Posle smo danima viđali dečake kako su lobanje nosili odatle.

Idemo na Tašmajdan da sadimo cveće. Zna se - obuci se prikladno tome da sadiš cveće. To kaže organizacija, ili pionirska ili izviđači, uvek je bilo u organizaciji neke organizacije ili u okviru neke akcije. Tada ste imali organizovano detinjstvo, ja to tako zovem. Svi smo bili učlanjeni u nešto.

Gradili smo Novi Beograd, na radnu akciju posle posla. Majka kaže tati: "Ostala prekovremeno da radi“. Ja sam volela društvo. Gradila sam tamo gde je blok 28. A što je rekao moj pokojni otac, jer ja sam posle par godina o tome pričala, "to je sve dete moje bilo groblje" - u bloku 28 i ovde gde je Učiteljsko naselje.

Kao dete, u Paviljonima, to je tamo gde je nekada bio Tošin bunar, onaj bunar gde se okretala voda, ona ulica što se zove Zelengorska sad neko zdanje gore ima, e, tu su bili bunkeri, e, tu sam odrastao. Tu smo se sankali, u tim bunkerima se krili, igrali, dane provodili zimi i leti, krali kukuruz-purenjak, ringlove-zelene šljive.

Udbina zgrada

Otac mi je radio u Saveznom MUP-u i posle oslobođenja smo se doselili u ovu takozvanu Udbinu zgradu u Bulevaru vojvode Mišića. Gradili su je nemački zarobljenici po ruskom sistemu. Stara gradnja, masivni zidovi, debljina, stvarno izuzetno kvalitetni. Ono što je meni ostalo u lepom sećanju to je da je u to vreme bilo jako puno dece. Ja sam stanovala na II ulazu, a na III ulazu, mislim da su oni bili najbrojniji, bilo je 125 dece. Mi smo se toliko lepo družili, bili smo skromni.

Foto

’46. je počela da se gradi Udbina zgrada. Mojoj pokojnoj svekrvi je ostalo u sećanju kako je jedan prišao i gurnuo zarobljenika sa sedmog sprata. Ona je to videla. To je vrlo ozloglašena zgrada, u njoj su stanovali mahom ljudi koji su bili mladi na Golom otoku, specijalna policija koja je posle postala gradska i republička i takozvani "Udbaši“. Ali onaj niži kadar. Kasnije kada je formiran Centralni zatvor, tu su dobijali stanove stražari.

Nije to baš tako, ja poznajem ljude lično, tu grešite. Jedan čovek koji je sedam ministara zamenio je pričao o tome.

Tu se jako puno naroda promenilo. Delimično si u pravu, bilo je tu ljudi raznoraznih. Kao i sada, bilo koju zgradu da uzmete. Tako da ne može da se generalizuje.

- Zgrada je bila ogromna. Jedna od najvećih zgrada u to vreme u Beogradu.

- Oni koji su bili nižeg ranga, po tri porodice stanovale su u jednom stanu. Oni koji su bili na položaju su imali velike stanove. Recimo, ja se sećam da je jedan od ministara u to vreme stanovao kod nas u zgradi. Ja sam se doselila kada sam imala šest godina, tada sam pošla u školu, zgrada još nije bila skroz završena.

- VII sprat je imao zajednički toalet, jedan veliki hodnik i puno malih toaleta, a svi su imali samo po jednu sobicu, nisu imali kupatilo. E tu su bili možda ti čuvari i šta ja znam. Tu su kompletne porodice imale jednu sobu, zajedničku kuhinju i zajedničko kupatilo. Ovo ostalo su bili veći stanovi. Sve to je bilo na mansardi i sada je preuređeno. Tata mi je pričao da su zgradu gradili nemački zarobljenici po ruskom sistemu, zidovi masivni, visoki, 3,20m visine.

- Sećam se, živeo je tu jedan Borozan koji je bio od ovog direktora Geodetskog zavoda, a zabavljao se sa kćerkom profesorke sa Topčiderskog brda, ona je bila mis Jugoslavije u to vreme. Lepo smo se družili. Otac i majka Saše Pekovića su bili Dalmatinci iz Omiša, oni su stanovali na II spratu, ispod su bili neki Hercegovci, Crnogorci, oni su verovatno radili u nekoj službi bezbednosti, kako se to zvalo, ali su različitih nacionalnosti. Vrlo je malo nas bilo koji smo iz Beograda, ali svi smo bili kao jedan. Mi smo prvi imali televizor na ulazu i svi su dolazili kod nas da gledaju, posebno "Dnevnik".

U Fontani su bile kafane, bioskop, samoposluga. U sredini je bilo cveća, ne sećam se da li je bila fontana. Posle se prešlo kod Starog Merkatora gde je sad dom zdravlja. Posle se sagradio bioskop "Jugoslavija“. Sad je to ruglo, nema ništa, postalo je da ljudi izbegavaju taj kraj. Nema, sve u svoje vreme. Maksimalno se iskoristilo. Kao i "Kinezi", to je nekad bilo dupke puno. Kad su Kinezi došli, to je bilo na ceni, oni su grdne pare davali da im ustupite lokal. Sad 30% lokala zvrji prazno, pa su napravili i novi deo koji nema ko da zakupi.

Tako se zovu zato što je to celo naselje, baš blok 21, u to vreme je tu moglo celo Smederevo da se useli, toliko je bilo stanova i sve su bili vojni stanovi, nikog drugog nije bilo. Tu su stanove dobijali oficiri, jer kad odlaze u penziju, a tad je bilo onih ratnih kadrova polupismenih i neškolovanih i onda su dobijali viši čin kad odlaze u penziju i imali su pravo da biraju gde hoće da stanuju. Svi su želeli da dođu u Beograd zbog dece da bi se školovala, sem malog broja izuzetaka - ljudi koji su imali neke veze sa vojskom i utekli od ranije, pa su tu dobili stanove. Inače sve je došlo sa strane.

OŠ "Stefan Nemanja"

- Narodni heroj Branko Parać po kome je škola nazvana, prvobitno se krio ovde u Majdanu, a kada je to mesto, kako oni to kažu – provaljeno, onda ga je moj pokojni svekar krio u uglju kod nas u podrumu, u džaku. I dan danas postoji taj podrum.

- I oni su promenili ime škole.

- Do skoro se tako zvala.

- Pa nije baš do skoro. Sad se zove "Stefan Nemanja“.

- Moj Jaša je krenuo u tu školu, a Jaša je ’84. godište.

Studentska poliklinika

Naša poliklinika je bila nekada sprat dom zdravlja, sprat za govorne poremećaje. Posle smo mi za studente polako dobili celu zgradu. Lepo su je renovirali. Sada po novom zakonu studenti imaju besplatnu zdravstvenu zaštitu. Inače na neko vreme je zamro rad, građani se nisu primali, a studenti nisu imali pare. Sada je to sređeno.

Najlepše uređena zgrada. Imali smo direktora koji je bio dobro povezan sa svim izvorima i onda je polako sve u mermeru napravio, odvojio je sve ordinacije da svako ima po specijalnosti svoj deo. Mi smo posle tolko godina dobili lift. Nikada pre nije bio lift, pa kad stigneš na posao umoran, sediš prvo malo da se odmoriš, pa posle trčiš uz stepenice. Dobili smo lift, mislim da ima svuda televizore. Imamo istu zgradu za lečenje u ulici Prote Mateje, to je stacionar za bolesne studente, ne za građanstvo. Poliklinika je stvarno uređena kao ustanova. Naša poliklinika ima istureno odeljenje u studentskom domu na Novom Beogradu i studentskom domu na Karaburmi.

Tu u okolini je sve bilo privatno, držao je neki Đorđević, pa je posle nacionalizovano. Čak i sada ti naslednici čekaju da se Prote Mateje vrati. A posle rata kada je formirana poliklinika, kad su dobili ovu zgradu u Krunskoj u kojoj je smeštena poliklinika, njen bivši vlasnik je bio portir, domar. Ne da su ga ponižavali, ne da su ga maltretirali. Valjda kao bogataša. Mi smo kasnije došli, ali ta prva generacija je to pričala.

A inače ta zgrada je pre rata bila porodilište. Tu je pala bomba i puno porodilja sa bebama je poginulo. Tu do današnjeg dana, čini mi se do prošle godine, dolazila su dva čoveka 6. aprila kada je bilo bombardovanje i donosili su vence za svoje umrle. A Gradska skupština je počela da donosi vence u novije vreme i uvek na dan kada je ta zgrada srušena postavljaju vence. Mislim da ne postoji nikakva ploča koja govori o tom događaju.

U "6 kaplara“ je bila diskoteka, do 1 uveče bude disko muzika onda njima pedala, pa dolaze trubači.

Ništa se ekstra nije promenilo, samo što se ozidalo i došli s konopca.

Ovo je uvek bio klub penzionera, ali kad je došlo do promena pomalo su otkidali parče po parče – vrata su bila ovde, bilo je dva wc-a. Tamo gde je ona pekara tu je bio šah klub. Sad je prazno kako je ranije bilo puno. Uvek je bila puna bašta, pa smo sedeli ispod drveta jer nema mesta. Ovo je tuga, nema ništa. Malo je ljudi umrlo, malo se razbežali, kriza...

Ja dolazim ovde iz navike. To je otvoreno ’78. i ja sam imao člansku kartu br. 1 zato što sam tada imao 19 godina, kao najmlađi penzioner na svetu. Dolazim mehanički, same mi noge idu. A kad dođem, pitam sam sebe: "A što si sad došao?“

Ovo je najaktivniji klub penzionera u Beogradu. Sad su ga skratili, smanjili, a dolaze iz Pančeva sa Beovozom, sa celog Novog Beograda, sa Vidikovca, Petlovog brda, Karaburme, jer nijedan klub nema šah, domine, sve to drže privatnici, igranke, zabave za one koji su sami, ovo je jedini klub i na Tošinom bunaru. A ovo je trebalo da bude uredjeno, samo je neko uzeo pare, tu smo trebali imati televizor, zbog toga smo pločice sredjivali. To je Krkobabić obecao, ali od toga nema ništa, ko zna ko je to digao.

Ulica do mene je Stevica Marković koji je imao tu svoje pulene, tu se rodilo mnogo krimosa posle, ali su bili fini, nisu bili siledžije, jako fini. I svi su proterani ovde u blok 70. Pa da tu smo svi, dobro ja nisam bio mangup.

Znate šta je prvo ovde na Novom Beogradu podignuto? Tu je nekoliko zgrada podignuto gde je bio stari aerodrom, pa su onda podignuti paviljoni u Pohorskoj.

Moj otac je bio pilot i njegov najbolji drugar, odnosno njegova porodica pošto je on poginuo, je dobila stan u Paviljonima. Mi smo stanovali u centru, kod Prirodno-matematičkog fakulteta. Onda moja baka pošalje njima dopisnicu i kaže, recimo: "U četvrtak kuvam ajmokac, dođite.“

Mnogo se promenio Beograd, izgrađen je. Kad sam dolazila ovde posle rata bio je i bombardovan, bio je jadan, neuredan i svakakav. Samo onaj Zeleni venac pošto je upravo preko puta stanice i čim ljudi dođu na stanicu udare na Zeleni venac, a to je najgore bilo, nije ličilo na grad nego na straćaru. Toliko mi je uvek bilo krivo, zato što sam tu odrasla, zašto mora tako da bude neuredan taj kraj neposredno pored autobuske stanice, zašto to ne urede. Narod kad dođe i to vidi kaže: "Kakav Beograd, šta ga promovišu, kako je prljav i neuredan.“

U to vreme nas blok 44 je bio kotiran na visokom nivou što se tiče gradnje, malo niže zgrade, lepo su uradjene, ima možda nekih sitnih propusta, ali i da danas što je jako pozitivno, liftovi su u funkciji, zgrade ne propuštaju, ponegde su krovovi možda malo loše uradjeni, pa ljudi vidim okolo da su to promenili. Naš je blok lepo uradjen, puno prostora, izmedju naših zgrada u bloku 44 produžava se jedno od najvećih šetalista u celom Beogradu, nazvano Lazaro Pardenase, po nekom predpostavljam Italijan, da li je bio umetnik, istoričar, junak, malo je to nezgodno da ne znamo, a tu smo tolike godine, ali nije bitno. Ima pet staza za šetanje i izmedju svih tih staza četiri ili već pet drvoreda. To naše šetaliste ide skroz od bloka 70A i završava se do kraja naselja Novog Beograda, do kraja blokova, znaci Dr Ivana Ribara. Taj pravac nije menjan, valjda je tako urbanistički nekad neko ga nacrtao i pre izgradnje bloka 45 i 70 – prva dva bloka.

Vaznesenjska crkva

Kao đak stanovala sam u Dobrinjskoj ulici, preko puta Vaznesenjske crkve. Crkva je imala dvorište, neuređeno, tu smo decu šetali, tu su se sva deca igrala na ćošku Kneza Miloša.

Ona s onim ogromnim krstom.

Mora da je i to Vračar jer sveštenik naš iz te crkve ceo taj reon obilazi. U toj Vaznesenjskoj crkvi je’65, ’67. godine bila prva dečija priredba recitacija za Svetog Savu. Prvi put je organizovano u toj crkvi da recituju naša deca za Svetog Savu. Inače nikada do tada to nije bilo, ni u jednu crkvu se nije išlo.

Stub Brankovog mosta su uružneli, dolaze stranci, snimaju, slikaju. Unutra spavaju beskućnici, vrše nuždu, svašta, nađe se i neki ležaj. Ja se borim sa tim, zovem đubretare da dođu i odnesu to. Oni kao nemaju kamion. Sve se nešto odugovlači. A ja imam predlog pošto ga i iscrtavaju, da bi ga zaštitili da se stavi staklo, da se zastakli u jednoj visini da ne može da se preskoči, a unutra da bude bilbord starog mosta sa lancima. Mladi naraštaj to ne zna. A ispred da bude mala fontana sa svih šest mostova koji su na Savamali. Ja to sve pričam, ali nema odjeka. Mogu i finansijera da nađem. Ja sam svojevremeno išao u zavod za spomenike. Oni kažu: "Nemojte to da dirate.“ Oni nemaju veze, ne izlaze na teren, oni su sve kancelarijski. Moram da ih kritikujem. Džabe je zaštićen, sve se žvrlja. Više košta to renoviranje za dve godine, tri. Eno već su iscrtali. A šta nisu smeli da urade – tri kontejnera tamo uružnili i smeće sa strane, ima i divlje drvo koje raste. Pa su stavili privremeni semafor gde ne bi smelo. Ja predlažem da taj deo Braće Krsmanovića i ceo taj deo koji ima tri, četiri ulice bude kao Skadarlija i bolje od Skadarlije, jer je veće po površini.

Prva proslava školske slave je bila u Zemunu, čak je navodno i prvi natpev te himne svetosavske bio ovde. Mnoge stvari su se odvijale u Zemunu.

Mišarska

U celoj ulici su bile male zgrade, porodične. Posle je počela gradnja. Tu je u jednu, br. 3, stalno dolazio Kamenko Katić sa kučetom. To je bila zasebna kuća, tu je stanovala njegova tašta - Vasićka. A ona, pošto su prozori bili ovako na ulici, ona je zabavljala svu decu u toj našoj ulici. Kad on dođe sa kučetom to je bila atrakcija, svaki dan je dolazio. U novije vreme, do nas u broju 1, je bio ministar unutrašnjih poslova i tu ga je uvek čekao džip sa milicijom. Posle je taj ministar smenjen, ali stan je njegov, nije državni.

Malo niže je bio frizerski salon gde je Branko Ćopić stalno dolazio i on je zabavljao te penzionere. A moj sin je tada imao šest, sedam godina i uspostavio je kontakt s a njim. Pa malo, malo "Čika Branko, čika Branko, potpišite mi se ovde“, malo, malo "Potpišite mi se ovde.“ Bio je omiljen u komšiluku.

Jel’ to ulica u kojoj je živela profesorka Bosa Milošević?

Tu su stanovali, ta zgrada je dugo tu bila, nije se rušila, bila je kao neki spomenik. Međutim, sad je kupio neki doktor tu kuću i zaštićena je zakonom. To treba da je Mišarska 9 ili 7. Sad se izdaju sobe, puna je kuća. Taj čovek je od te stambene zgrade napravio kao garsonjerice.

Njen dever je bio narodni heroj, u Igalu se bolnica zove po njemu, a ona je bila profesorka na Medicinskom fakultetu i direktor ginekološko-akušerske klinike kad sam ja studirala. Znam da je imala i decu i da su tu živeli. Sad su oni odrasli ljudi.

- To je sad sve otišlo, sad su novi ljudi. Sad imamo kafiće.

saznajte više

Mi smo imali tu pasiju, naviku da moramo živeti sa svojom mesnom zajednicom i pri tom se ne obojiti nekim bojama partijskim.

Vrh Lida je nekad bio, to mi je pričao Banović Joca koji je radio kao modelar u fabrici aviona kako je on vidjao kao mladić, dečak još za vreme rata, onaj prvi veliki rat 1915 na 1916 znao je da je bila jaka zima i Zemunska Opstina dozvolila sirotinji da poseče topole, i sečom topola je počela erozija tog Lida. Danas je Lido jedna vrlo mala peščana plaža.

U "Matici“ sam ja sa 16 godina radnog staža imao 162 dobrovoljca raspoređenih u šest vodova, svako veče je neko dežurao. Pazi, on je zabušavao da ne ide na posao, a nije se desilo da neko ne dođe na dežurstvo. Oficiri čete, vođe su bili ljudi iz Zemuna. Međutim, to je polako, kad je došla ova tranzicija, sve zamrlo i sad imamo profesionalnu vatrogasnu brigadu. Oni su plaćeni. Ja sam od V razreda gimnazije dobrovoljac, mi nismo dobijali žutu krajcaru. Kod nas su sve bili dobrovoljci.

Ja sam imao tu čast da sam preko ovoga što sad zovemo Stari most prešao prvog dana kad je bio otvoren, ’42 godine na leto. Otac i ja smo išli u Zemun sa pasošem i prešli smo pontonski most. Imali su Nemci jedan fenomenalan pontonski most sa četiri trake, koji je noću bio van upotrebe jer su lađe prolazile i danju od 1-3 je bio sklonjen srednji deo da bi lađe prolazile a ostalo su bile 4 trake i dve pešačke trake, sve drveno bilo.

saznajte više

Lubenice su dolazile od Surduka, Belegiša... čamcima, dereglijama, to je bilo natovareno dupke, samo što se ne potope i onda je istovar bio tu u Zemunu i onda na pijacu se razvozi Beograđanima. Trubači se okuraže i idu u susret da se pogode, daju pare i šutiraju ih do obale da dođu da jedu. Ja mogu da pojedem koliko sedim u vodi, toliko mogu da pojedem lubenica. Klade se koliko mogu da pojedu lubenica.
Te tikvare, to se i kralo, ovaj čuva sa motkom, a ovi plivaju i samo izmaknete jednu, a ono njih 5 padne u vodu jer se samo srozaju sa toga.

Tu, na ćošku, s obe strane Mišarske sad je "Jugohemija", a pre su to bile sve porodične zgrade. U to vreme kad su rušili nije bilo ovo rušenje sa nadoknadom. Sruše te, daju ti negde stan i iznikne sutra velelpna zgrada.

Naša zgrada je zgrada koju je prva privatna stambena zadruga izgradila – "Pobeda". Mi svi koji smo došli tu kao stanari, svi smo bili sa malom decom - ili su se tu rađala deca ili smo došli sa decom. Bio je toliko fin taj život njihov, dečiji. Moj muž im je u dvorištu napravio za košarku stub i izlili su, tad nije bilo da se kupi kao sad, nego poručiš da ti izliju obruč. Deca su se igrala, ulica je mala, automobila nije bilo, fudbal je bio na ulici, i svi smo se družili i svi smo se znali. A sada ta stara grupa ode i više niko nikog ne poznaje. Prazni su stanovi, stari su poumirali, ima troje, četvoro samaca, ima troje, četvoro koji su umrli pa o stanovima još porodica raspravlja, tako da je sada baš porodična kuća.

Interesantno je kad je ta naša zgrada napravljena, tad je bio zemljotres u Skoplju, pa je stala gradnja. Onda je neko uplatio V sprat, i zbog tog petog sprata morali smo lift, a taj lift je bio toliko skup, da su svi koji su uplatili za stanove protestvovali, ali ne možeš zakon da menjaš. E, sada kad je lift pušten, dečica iz suprotne zgrade, svi su dolazili da se voze. I jedno se zaglavilo i ja kažem "Što si ti tu?", a majka došla tu da moli da ga spasi. I danas mi je žao te žene kad je sretnem, i kaže: "Gospođo nemojte da se ljutite, deca nikada nisu videla lift." Sad možete da mislite, to je bilo 1964. u toj ulici prvi put lift. Tako je to za moju Mišarsku ulicu.

saznajte više

Od Novogradske ulice do Novoga Sela nisu postojale kanalizacije, nisu postojali asfalti, nego su sve bili trotoari sa ciglama. Taj deo gde se danas nalazi "Partizanovo" igralište zvalo se Velike Ledine. Možete da zamislite kad se sva voda od Novogradske, Ugrinovačkom i drugim ulicama tu slivala, u te bare. Mi smo kao deca se tu igrali, plivali, sankali se, čak i klizali. Goveda, krave i svinje su terali Ugrinovačkom ulicom, Prvomajskom ulicom i Cara Dušana u te bare da se skupljaju tu na tim Ledinama, a terali su ih na Dunav. Tada nije bilo saobraćaja. Mi nismo imali pored kanalizacije ni vode, znači sve do Novogradske ulice. Bilo je bunara na točak koji smo okretali, a sad zamislite 100 ili 200 metara da idete kući da nosite vodu.

Javno kupatilo

Stanujem u Mišarskoj ulici, to je jedna mala uličica. Nema ko je ne zna od starih Beograđana, čuvena po gradskom kupatilu. U to doba, pre rata, bilo je par kupatila u Beogradu, jedno kao amam u Dušanovoj ulici i ovo naše. Tu su uglavnom studenti dolazili, na dvadeset minuta se kupalo, dobiješ kartu, čekaš na red, dvadeset minuta prođe, ti izađeš, dođe neko drugi za kupanje. Tako je bilo orijentisano, i to kupatilo je trajalo možda do ’70. godine. Posle je počelo da bude industrijski neki centar za tepihe, pa posle škola stranih jezika, a sada je čuvena čajdžinica.

Kupatilo je radilo još kada smo mi došli u Mišarsku, naša zgrada je sagrađena 1964. Još uvek je postojalo to kupatilo. Tu se čekalo, nisu imali ni studenti ni građani gde da se okupaju. Kupatilo ima ulaz, kabine, žena koja deli karte i zvoni ti zvono, svakih 20 minuta druga tura ide na kupanje. Mišarska je čuvena po tome, kad kažeš Mišarska: "A da, tu je javno kupatilo bilo.“ Unutra su bile kabine sa tuševima. I pranje veša.

Svi smo bili građani dužni da ispred svoje kuće očistimo i držimo red. Vi ste morali obavezno da ujutro osposobite ulicu da bi mogli đaci i ostali građani da se kreću. Ako niste to uradili, pozornik je išao ulicama i ko nije očistio sneg on je na licu mesta kažnjavao. Kazna je 10 dinara. E, to preporučujem i ja sada, da i danas treba to da primenjujemo, svaki gde stanuje u svojoj zgradi, treba da postoji uređenje. 

Ja sam išao u građansku školu. Sad zamislite da od Konjičke škole Ugrinovačkom ulicom do parka, do građanske škole da kažete svaki dan svima "Ljubim ruke, dobar dan“. To je vaspitanje. Ja sam ostao bez oca i bez majke od 3 i po godine. Vaspitali su me moji baba i deda, imali smo lepu penziju, predratnu od 1280 zlatnih dinara, to je bila velika para. To vaspitanje koje je u nama usađeno, pravim Zemuncima ostalo je i dan danas. Ja sam babu i dedu ljubio u ruke, a oni su nas ljubili u čelo i govorili su "Dete moje, al' si narastao“. 



Ja sam trideset godina radnog staža stekla na Studentskoj poliklinici. Radila sam tamo maltene od osnivanja. Kad sam otišla u penziju bila sam najstariji radnik od početka do kraja. Znate koliko je tada bilo lako za zaposlenje. Mi kad smo završili – ta prva tura stomatologije, bilo nas je po pedeset na godini. Posle je bio slobodan upis, pa po dvesta, trista. Kad smo završili, cela generacija, veliki deo ode u inostranstvo jer su se priznavale diplome. A mi ostali, recimo, odjednom te prime na tri mesta. Meni suprug kaže: "Tu ti je najbolje, tu ti je kuća, tu posao." Možda je bilo na drugim mestima bolje, međutim, meni je bilo dobro jer je to bila ustanova od saveznog značaja, kasnije od republičkog, tako da smo imali malo veće plate od domova zdravlja. Kad smo počeli da radimo, bilo je pet stomatologa, pa sedam, pa jedanest, pa je došlo do dvadeset tri.
Posle je bio konkurs, pa biraju, a sad su svi stomatolozi u jednoj istoj situaciji da nemaju rešen status. Sad će to sve biti privatno.

Mogli ste slobodno da u Zemunu natovarite stvari i da idete preko mosta. Onda je 6. septembra postavljena granica i bio je drugi režim. Onda je bilo strogo zabranjeno nositi poštu. Moja majka kad god je dolazila u Zemun, ona je sedela kod svoje majke i pisala pisma koja je puštala na poštu svojim prijateljima i rođacima u Zagreb. Ali vi niste smeli napisati ništa u Beogradu pa ih nositi.

Kod Kapetanije na Dunavu je bio znak 1173, to je kilometar Dunava i tu je bila ta oznaka. E, kad su počeli da se voze automobili, to je bio parking, pa su razni levi vozači taj znak stalno rušili i onda su ga preneli, jer to mora da stoji, ili na jednoj ili na drugoj obali na Dunavu, ta kilometraža. I sad taj znak stoji na onoj strani tamo, a bilo bi lepo da se vrati na ovu obalu. Ja se sećam kad sam imao 6 godina kad smo sa ocem izašli na Dunav kad smo to ’41. došli, sećam se da mi je pokazao taj broj i objašnjavao da je to kilometraža od ušća Dunava. Imate i na Savi gde piše 0 na ušću, a većina koja tu prođe i ne zna šta je.

U Karađorđevom parku postoji mali spomenik, između ostalih spomenika kojih ima u Karađorđevom parku, koji je posvećen jadnicima koji su poginuli 6. aprila 1941. jer je Vračar opština koja je najviše uništena za vreme bombardovanja. Postoji udruženje starih Beograđana koje se zove "6. april“ - rođaci svih onih koji su živeli do 6. aprila 1941. Oni svakog 6. aprila nose vence na sve spomenike, obeležja gde je najveći deo grada bombardovan. Prvo dolaze u Karađorđev park, pa posle idu na Novo groblje, a potom na sva mesta gde su oni sahranjeni.

U Karađorđevom parku je i spomenik Lamartinu, francuskom pesniku koji je u svoje doba putovao po Balkanu. Doživeli smo pre 2,3 godine da neki vagabundi uzmu i uklone poprsje sa mermernog stuba. Onda smo mi Zelene, pa su Zeleni… Prošlo je možda dve godine dok se nije ponovo postavio spomenik. Nisu pronašli stari spomenik, a šta je kome trebalo mermerno poprsje, oni znaju, mi ne znamo.

Toliko se naselilo ljudi, dolazio je da živi u grad onaj koji je imao neku bazu ili znanje, zanat ili nešto, nije se tek tako dolazio u grad.

Pošto sam bio ispod 10 godina ja sam se kupao u tom ženskom delu i pitao sam majku zašto je bio ženski i muški bazen. U muškom je voda ključala i tu su se igrale vije jer Dunav je mutan i ovaj ga lovi i ako ga pipne pod vodom onda taj mora da juri druge i to se smenjivalo. Tu je bilo publike, njih nekih 6-7  je igralo viju u tom muškom bazenu koji je bio veći. Ženski bazen je bio u tekućoj vodi, od obale odmaknut jedno deset metara. Tu su bile starije gospođe, moja baba je bila onda gospođa od 50 godina. On je imala pretplaćenu kabinu 47, a prepodne nije mogla da ima stvari u njoj i mi smo se onda u 1 sat povlačili i išli kući, a popodne je to kupatilo bilo toliko puno, taj šimšir je bio toliko pun od činovnika i svih tih što su dolazili da samo što nije potonulo. Ulaženje je bilo spolja. Imali ste dva reda kabina koje su gledale unutra. Taj ženski bazen je bio jedno 6 metara sa 12 metara, a muški je bio veći možda 8 metara, ali duži. U muškom je bila i daska za skakanje i imali ste ih na dva, tri metra visine na velikom Dunavu. To je bila posebna čast kad mi majka kaže "Idemo da plivamo na veliki Dunav", onda odemo na vrh splava i onda se polako pustimo i uhvatiš se na kraju, to je bilo dugačko jedno 25 metara. 



Te godine smo se šetali, nismo prešli preko, ali došli smo do visine spruda otprilike, a išla su kola, ¾ Dunava smo prešli, slamom bilo je obeleženo gde je ispitano i led je dovoljno debeo. Skela je išla svaki sat ovamo onamo, dve skele su bile. Jedan moj drugar je imao 15 godina, pa je vozio motor na skeli, onda je neko napravio dževu što puštaju dete da vozi. A seljaci su gledali da li on vozi, jer on ovako ima osećaj da ne lupi skelom u obalu jer može konjima da slomi noge. Na skeli su obično bila kola i dva konja natovarena i od tog odarca, to je morao biti majstor da pridje da se ona polako približi obali.

Gde je današnji Dom Sindikata, to je bio zatvor Uprave grada Beograda, zatvor kojem je diktirao zlikovac Jovanović. ’41/42. godine to je bila najjača zima koju ja pamtim kao dete. Kad su nemačka borna kola prelazila Dunav i Savu, ja sam izašao '43. godine iz zatvora. Oni su išli od ćelije do ćelije, čestitali Novu godinu, onda su onih prvih četrdeset izveli na streljanje. Prvo su se iživljavali, držali gole golcijate na toj ciči zimi, onda je turska kaldrma bila. Zid je bio 4 metara ograđen: "Lezi, diž' se.“ Nastradali, streljani u Jajincima.

Svi danas vidimo lep Novi Beograd. Gde je nekad bio SIV, to se zvalo Svinjsko Plandište. To je bila voda, ja sam kao dete tamo vadio gliste za pecanje kao i ribari.

Dom zdravlja Vračar 

Kad je predsednik opštine Vračar bio Mačković, mislim da je opština u to vreme najviše napredovala. Tada je sagrađen Dom zdravlja Vračar. Kad je došao Hajle Selasije sa ženom i društvom, hoće da obiđe neku zdravstvenu ustanovu. Naši nemaju da pokažu zdravstvenu ustanovu i setili su se DZ Vračar. Otišli su tamo i oni su bili zapanjeni. Posle su tek počeli da se izgrađuju domovi zdravlja po opštinama.

 

Donji grad je važio kao gospodski, ovi u podnožju Gardoša bili neki poslednji ljudi, drugi red, ratari, stočari, tesari, zidari, ali držali do svoga ugleda. Bilo je tu poštovanje i ljubav, male začkoljice kao Škoti i Englezi. Mi smo Donjovarošane zvale kiseličari, ne za ponižavanje, a Gornjovarošani su opravdano Gardošane i u njegovom podnožju zvali Cigani, zbog toga što se jedno vreme na starim planovima Gardoški breg nazivao Cigojner Berg. 

Najsvečanije litije bile su Voskrsenije i Bogojavljenje što rade i danas kada se posle obreda kod "Venecije" nedeljni krst bacao u vodu. Naravno, nije bilo ovakvih takmičenja i skakanja, već je neki siromašak, srednja klasa Zemunaca, Dušan Riplać koji nije skočio baš u vodu, nego na obali uhvatio taj krst, izišao onako mokar, izvrnuo svoj šešir i građani su bacali po neku paru.

Baba je držala ovce, tu na početku Džona Kenedija, ako je neko zapazio ispred Suda, bio je jedan stari fabrički dimnjak. To je bio kraj Zemuna, tu je bio krematorijum gde su psi uništavani, kafilerija. Tu smo dolazili uveče kolima da pokupimo mleko koje čobanin pomuze i naši su tamo uvek jedno 15 dana držali ovce, pa su se tek na zimu vraćali gore u štale gde su zimovali.

OŠ "Jovan Miodragović“

Osmogodišnju školu, tzv. malu maturu sam završila u V ženskoj koja je bila na uglu Mileševske i Vojvode Dragomira. Ima i sada škola tu. Mi smo prva generacija koja je završila malu maturu sa tri razreda, jer su trebali kadrovi. Interesantno je da nam je srpski jezik predavala Mir-Jam. Ona je nas bukvalno zarazila da svi pišemo. Kad smo saznali ko je, pošto ona to nije rekla, išli smo na tavane naših majki i baba i pronalazili smo "Politikine" dodatke gde je ona objavljivala svoje romane i priče.



Odrasla sam u Koče kapetana ulici koja je značajna po dve stvari. Prva stvar je da je na uglu Mekenzijeve i Koče kapetana bila kafana u kojoj je svirao Carevac. On je tu svirao u doba kad sam ja bila dete sve do rata. Od Slavije kad pođete ka Crvenom krstu, to je šesta ulica otrilike. Posle oslobođenja je tu bila Lokica (https://www.facebook.com/lokica.stef), a posle više ne znam šta je jer ja sam se iselila 1980. posle četrdeset tri godine stanovanja u toj ulici.

U broju 20 u Koče kapetana živeo je Aleksandar Ranković i on je, ne mogu da se setim jer sam bila mala, sa još dvojicom svojih saboraca spremao ustanak 1941. Pošto su ih pratili, kad god bi se racija spremala da dođe oni su bili obavešteni, i onda su, pošto je to bila velika, lepa zgrada koja još uvek stoji kao takva iako je većina zgrada srušena, ispred njih je bila jedna mala zgrada br. 18, pa još jedna mala zgrada br. 16, onda smo mi bili u broju 14. Mi smo imali tri sprata sa velikim svetlarnikom, tu smo ih krili – dođu i mi ih vežemo konopcima i spustimo dole u svetlarnik da ne mogu da ih pronađu.

Svako veče kad smo se vraćali iz šetnje mama, tata i ja, Carevac je već bio tamo od pola osam, od osam je počinjala muzika. Ja sam htela da slušam Carevca. I ako oni pokušaju da me sprovedu da se ne setim Carevca, ja se otrgnem i počnem da lupam nogicama "Hoću Carevca.“ I on izađe napolje, unese me unutra, mete me na stolicu i ja ovako gledam, a oni mi od pola osam do osam sviraju dečije pesmice.



Ja se sećam poslednjeg Ruskog sveštenika koga smo svi znali iz gimnazije sa dugom sedom bradom do kolena. Imao sam priliku da ga vidim tokom nesreće broda "Niš“ (1952), bili smo zajedno u salonu i kad je počeo taj nemir i spašavanje, on je jadnik samo klekao, savio se, prekrstio se i: "Gospode spasi menja“, to sam zapamtio i više ga nikada nisam video. Ja sam isplivao, a on nije. 



Gimnaziju sam završila u II ženskoj u Narodnog fronta koju je osnovala Kraljica Majka Marija. Imali smo izuzetne profesore koji nisu bili po nečemu značajni osim po tome da je većina njih došla iz rata. Ne mogu da kažem da smo ih zbog toga poštovali, ali oni su zaveli jednu čudnu atmosferu. U svoje vreme su bogataši po inostranstvu išli na školovanje, pre svega u manastire, u neku vrstu internata. Nešto slično je naša direktorka, koja je bila u borbi, pokušala da napravi u našoj školi. Svi smo nosili crne kecelje sa belim kragnicama. Nismo smele da se šminkamo, nismo smele posle 8h da budemo na ulicama, ponašanje da i ne pričam, a za veliki odmor koji je bio posle drugog časa smo morali da idemo u dvorište gde je bila ekonomska škola u kojoj je igrao čuveni Šekularac. Morali smo da radimo fiskulturu – "U zdravom telu zdrav duh“- to je bila deviza.

Drugo važno šetalište je Kej. Taj naziv Kej je doneo kontraverzni gradonačelnik Morfi njega su i voleli, jer je bio jedan od najuspešnijih gradonačelnika, ali je imao neke svoje specifične ideje koje se Zemuncima nisu dopadale.
saznajte više



Ratno ostrvo tada nije bilo kupalište, ali su još u Austrijsko vreme čamcima gospoda naručivala da se provozaju po Dunavu da se nadišu svežeg vazduha.

 

Da li vi znate da je Vračar jedna od opština koja je najviše potopljena? Zato što ima podzemne vode zbog kojih dolazi do sleganja tla i do propadanja nekih zgrada. I to je od davnina tako. Ja kad sam se doselila, sad stanujem u Bulevaru Oslobođenja, nekada u Bulevaru JNA, od Karađorđevog parka do Autokomande je Bulevarom tekao potok koji je izbio gore. Na uglu Zorine i Njegoševe ulice je zgrada potonula, u Stojana Protića je zgrada potonula, ima nekoliko zgrada koje su potonule. Toga ima malo i na Terazijama, od Balkanske ulice – početka, dole do pijace. Tu godinama nije napravljen park jer nije moglo ništa da se zida zbog podzemnih voda. Sad su neki stranci pronašli metod i sad su podigli svoju ogromnu zgradu, ali koliko će da stoji, to ne znam.

U Crvenom bulevaru, sada Južnom bulevaru, bio je potok i posle je sve namešteno. Tada su ove čuvene kuće i vile na Neimaru prvi put dobile kanalizaciju, do tada su svi su imali jame.

Moja mama je 1912. stanovala u Baba Višnjinoj, sledeća ulica od Koče kapetana, i pričala mi je da su se deca iz te ulice igrala preskačući potoke.

U Skerlićevoj 24 imate jednu staru zgradu, vrlo iteresantnu po arhitekturi, poznatu po tome što je tu pre rata bio Savez zemljoradničkih zadruga. Tu su radili stručnjaci različitih profila, počev od lekara, preko agronoma koji su se trudili da podignu nivo znanja našeg sela. To je bio začetak zemljoradničkih zadruga posle rata. Odatle su išli u pojedina sela, okruge i držali predavanja – tako su zarađivali pare i prosvećivali sela. S tim da je bilo i higijeničara koji su žene prosvećivali.

U Skerlićevoj, odmah iza Nebojšine, preko puta Biblioteke, ste imali malu prizemnu zgradicu koja je bila kuća Đorđa Jovanovića brata slikara Paje Jovanovića.

saznajte više

U određeni dan u sedmici dolazi "Bečka lađa“, to su bile velike bele lađe sa pozlaćenim delovima. Nazivi su bili nebeskih planeta... I onda je nas to interesovalo, jedan deo putnika iskrca se u Zemunu, posle u Beogradu, nisu to bila baš sve gospoda iz Beča, bilo je tu i raznih probisveta, ali je narod voleo da vidi kad dolazi brod. Jedanput sedmično išao je naš brod za Beč, to su bili najluksuzniji putnički brodovi "Aleksandar“ i "Karađorđe“. To je bila prva klasa, druga klasa i to je bio takođe veliki događaj: danas će proći "Aleksandar“, "Karađorđe“ ili "Bečka lađa“.




Na uglu 7. jula i Vasine nalazio se Aero klub Beograd, ja sam bila član tog kluba, bavila sam se padobranstvom, išla sam na skakanje na Lisičiji jarak. Dok sam bila gimnazijalac, bavila sam se jedriličarstvom, takodje u Aero klubu, a moj tata je tu držao kurs modelarstva i nijedan put se nismo sreli, uopšte nije znao da idem tamo. Moji su to otkrili kad je tata plevio baštu i našao je jednu ceduljicu, a neka moja simpatija mi je bacila sa Ćukovca gore da dođem - ima letenje šta li je bilo i tako je tata saznao za jedriličarstvo, i zabranio mi je. Mislio je da je to opasno za mene, jer sam imala problema sa težinom, imala sam 40kg, a minimum je bio 45kg.
U porodici je bio red da stariji brinu o mlađima, da podgrevaju pasulj, krompir ili paprikaš, a keva skuva to u nekom loncu da bude za tri dana najmanje. Bila je porodica složna i bilo je zadovoljstvo biti u takvoj porodici.
Imali smo korzo koji je počinjao od sadašnje robne kuće I bioskopa ‘Sloboda’, ovamo sa te strane ideš, a kad se vraćaš pređeš ulicu. Tu smo se mi nalazili, normalno nisi mogao da ostaneš do sitnih sata nego do 7-8 i posle ideš kući.

Ja se družim sa ovim velikanima šahovskim. Ovo je jedan od šampiona u regionu, šahista. On osvaja turnire raznorazne i dobija čestitke i priznanja, a ovde nama nekad pusti neku partijicu da ne izgubi partnere. Ima jedan pukovnik koji dolazi, blizu devedeset godina ima, a igra još šah. Mi mu ne dozvoljavamo da igra šah sa svakim. Kažemo mu: "Maki, igraš s onim ko te neće nervirati, s nama igraš i ko te poštuje.“

Tako ja bio tamo na službi, organizovao štafetu, ona se stidi, dva, tri puta smo se viđali i ja dobijem premeštaj u "Partizan“. Možda bi se na tome i završila naša veza, ona me vodila kod tetke da vidim gde živi. Kad ja u "Partizanu“, a ona poslata u Beograd na usavršavanje kao vaspitačica u predškolskoj ustanovi. Došla tu na kurs na devet meseci i tu je i zaglavila. Moje sestre i braća kad je ona dolazila u goste, odmah se zaljubili u nju. Možda i zbog tog života sveg njenog, saosećanje neko, sve se to nakupilo i kad se moja sestra, četiri godine starija od mene, udavala, oni navalili da prave duplu svadbu.

Imate primitivaca, pa se smeju kad me vide, a ja sam na vazduhu, rekreiram se i čistim sneg. Očistim celu ulicu kolika je dužina moje kuće da bi mogli da se mimoilaze autobusi i svaki vozač meni kaže hvala. Da se svi organizujemo pa da očistimo celu ulicu, ali nema, nisu ljudi takvi.

Zemunska "Mladost“ je imala najlepše rukometašice. Sve su bile ženstvene i sve bile najlepše. I sad došli novinari zemunski i pitaju mene da li sam ja sportista i ja kažem da jesam, ali ja sportista godine. I oni ne mogu da veruju da se ja bavim sportom, jer sam bila vrlo lepa, delovala sam ženstveno. I sve rukometašice su bile lepe, nisu bile muškobanjaste, a bile su dobre sportistkinje i vrlo talentovane.

Sad igram šah, igram za penzionere. Bio sam drugi u Beogradu na prvenstvu penzionera. Inače igram aktivno šah, Druga liga Vojvodine, igram za Nove Banovce. Imam titulu - majstorski kandidat. To je jedno uživanje, sad igram ovde sa našim čuvenim sportašima. Šah je toliko lepa igra, on nas i zbližava.

Znate razliku između stanovanja u gradskoj i manjoj kući. Posle udaje mi smo došli u podstanarsku kuću u Ustaničkoj 60. Odmah tu je bio bioskop "Šumadija“. Tu se završavala 13-ca trolejbus. Ustanička počinje odavde negde, od Južnog bulevara. Vrh je Šumice, to više ne postoji. Ustanička je dotle negde bila, sad je do kraja. Negde na sredini te ulice je bila prva samoposluga i završetak trolejbusa br. 13. Ustanička 60 je bio kraj. Tu je bio među prvim bioskopima u Beogradu, kod pijace Dušanovačke. To je bio kraj Beograda, a odatle ta ulica prava je vodila u Šumice. To je bilo posečeno i to je sad Konjarnik.

Kad su mene pitali novinari i sportska javnost ko je najzaslužniji za moju karijeru, ja kažem trener bokserskog kluba u Zemunu. Oni: "Kako trener bokserskog kluba da je najzaslužniji?“ Pa, rekoh, ja kad sam bio klinac od deset, dvanaest godina, upisao sam se u bokserski klub u Zemunu, poznati klub od pre rata. I mi treniramo na onim džakovima mesec dana i došlo vreme, trener zove u ring jednog po jednog. I u ringu drž-napadaj, on po nosu, curi mu krv, brani se... Tako njih šest, sedam prošlo sa razbijenim nosem, ja došao na red: "Hajde ulazi u ring“, "Ja ne bih još u ring." “Nego šta bi ti?“ "Ja bih još na džakovima.“ "Marš napolje, nemoj više da te vidim.“ I ja onda odem u taj zemunski klub "Vitez“, u podmladak, i tako ja odoh u drugoj liniji sporta, u fudbalskoj umesto boksa. A imao bih danas nos, ovako otprilike, bio bi mi negde na nekoj drugoj strani.
Tu gde je “Šaran“ bio je neki spust gde su dolazili konji, kola, fijakeri i prali se. U to vreme kad su išla kola, konji, karuce i seljačka kola, svi su tu dolazili i prali se, a danas ne može jer je tu sada kej.

Bioskop Slavija

To je bilo sastajalište nas studenata ili na Terazijama kod sata. Tu je bilo oko 5, 6h samo vidiš kako se ko sastaje s kim. I onda gledaš na sat ko je koliko zakasnio. I onda se sruši taj bioskop, ta čuvena apoteka na ćošku, sve je srušeno i sad je to parking prostor. Taj deo je mnogo iskasapljen. Bar da su podigli nešto. Mitićeva rupa, sa leve strane, sve je rušeno i ništa nisu napravili. Ona Dafina je bila sa projektom da u toj rupi pravi nešto, ali...

Ne pominjite mi nju, one pare u Sahari što sam zaradila, deo mi je kod nje propao.

A neko je zaradio mnogo.

Prvomajska, Sutjeska, to se zvalo Franstal. U tom Franstalu dolazili smo na igranke – Gornjovarošani i Novoselci. Postojale su samo tri kafane - Brašl, Elsner i Vilhelm. Kod Brašla su dolazile Švabice sa majkama, bila je sala sa klupama, obučene i igrale su polke, do 10 sati i pakuju se i idu kućama, majke ih vode kući. Kod Vilhelma je dolazila najveća aristokratija, zemunska i beogradska. Bila je sala, roštilj, jelo se, pilo se. Sala je bila velika sa parketom posutim sa voskom. Niste vi mogli da uđete sa prljavim cipelama ili sa blatom, nego kaljače skidate sa cipela i to je kad zasvira muzika da klizi. To je bila jedna milina. Muzika je bila super, tu se igrao valcer, tango, sve moderne igre su bile. A kod Elsnera je dolazila ta zanatsko-trgovačka klasa. Imali su kuglanu, tu se jelo, pilo, bančilo, svašta je tu bilo. To je taj deo oko Franstala koji ljudi malo znaju.
A kako je izgledala ta ulica Kraljice Marije, to je bila jedna milina, to je Prvomajska. Tu su datirane Švabe, to je sve bilo ispred kuća cveće. E, sad prošetajte da vidite kakva je razlika. Šta smo mi dobijali od Švaba. Prvi puter, mileram se zvao, fer salata itd. Oni su bili jako vredni, a mi smo se s njima družili sve do ’40. To je bilo jedno poštovanje, nije se pravila velika razlika.

Kad se slavio Badnji dan i Konjička škola i vojska su prolazili kroz domove slepih i izlazili su u Cara Dušana da idu u Konjičku školu, nosili su Badnjak, a oni su bacali bombone i kitili ih.

A kod konjičke škole, iza moje bašte, kad sam govorio o bari, tu je bio egzercir Konjičke škole. Tu su oni vežbali da jašu konje, da seku sabljama u trku. Oni su imali i svoje dane koje su slavili i tu baš na ledini gde je bila bara takozvana. Tu je bilo sveta, tu su dolazili iz Beograda i drugih gradova, tu se slavilo do pola noći. Glavna atrakcija je bila kada su pokazivali izvođenje konja koji plešu. On startuje pod muzikom i odigra valcer i onda ga natera kad tih nekoliko igara završi, bode ga mamuzama i konj legne, a on silazi sa njega. A taj manjež gde se to radilo i uvežbavalo i dan danas postoji samo ne postoji Konjička škola.

U Zemunu su postojala samo tri mlina – taj mlin koji je zapaljen, nestao, gde je sada kafana „Vatrenika“. Jedan je bio u Sutjeski, u Prvomajskoj - nekada Kraljice Marije (zgrada škole "Kraljica Marija“) koji se zvao Valhenburger, a treći u Ugrinovačkoj koji se zvao Kumičić. Ta tri mlina danas ne rade. Ovaj je izgoreo, a u "Sutjesku“ su se uselili stanari. Kumičić, njegova cela ulica je Filipa Višnjića i Alaska - to su bili njegovi vinogradi, njegovi voćnjaci i njegov mlin. A s druge strane Filipa Višnjića kad idete iz Cara Dušana s leve strane i Alaska to je njegovo, a desna strana Filipa Višnjića, tu je bio Kosta Petrović, milioner Zemuna. Imao je vilu „Marta“. Ta cela njegova ulica, s leve strane Prizrenske, a s desne strane domovi slepih i njihove radionice u Prizrenskoj, imao je sedamnaest velikih oraha. Pred vilom su bila tri, pred mojom kućom jedan, kod drugih dva... Sve od početka Albanske ulice do broja 11 su bili orasi. To su bili veliki orasi, nismo mi smeli kao deca da tresemo ili da bacimo ciglu iz dvorišta, pa da skupimo. Imamo uspomenu na mlinove koji danas ne rade.

Jednostavno takav neki sistem je bio policijski, da kažem, ako ne radiš ništa ružno znaš da ne može ništa da ti se desi. I kad su bile te uličarske tuče ti si znao da ako znaš da se biješ ulećes, ako ne znaš, trčiš. Ali onda se tuklo pesnicama, isključivo. Nije bilo noževa, boksera, lanaca, ne znam šta. Nego ako si heroj izađimo na crtu, pa se potucite k'o ljudi. Tek posle tamo 70tih počinju džeparenja da se pojavljuju po Beogradu, ali generalno je to bio siguran grad, jako siguran grad. I drugo, ljudi su vodili računa o nama decama.

Tada se imalo mnogo manje para, ali se nije kralo toliko. I onda je društveni proizvod bio mnogo veći nego sada. Srbija danas ništa ne proizvodi a imamo milionere. Odakle im te pare?

Policajci u kraju, ti naši šetači su znali svako dete u glavu. To je ulivalo neku sigurnost, on je znao ko je pobegao iz škole, ko nije pobegao iz skole, jedan tako rođački odnos...

Nisi ti nekako mogao 60-tih godina kad smo bili deca da mrdneš nešto mnogo, a da se ne zna gde si i šta si. Bili su oni milicajci, što smo ih mi zvali "plavi", onda "linijaši". Tačno se zna, onda kad se nešto negde ukrade, gde se ide, neće kod mene nego gde treba.

Poštar je bio kao član porodice, dolazi u kuću, deli penzije, račune, šta je već bilo. Svi smo znali o svakom sve ' gde, šta, kako može da se ostavi, da se pričuva da se pripazi.

Policija je imala veća ovlašćenja. Čovek je imao neku zaštitu od te policije. Danas oni nemaju nikakva prava, oni sede u zasedi i gledaju tuču, razbojništvo, ne prilaze i kad nema opasnosti i kad se sve smiri i kad ima žrtava onda oni dođu da konstatuju sve to i da pozovu pomoć i da pozovu sanitet i sudske ove snimatelje, da premere. Danas je vrlo opasno živeti.

Onda nije bilo važno ko si i šta si nego je bilo važno da smo svi zajedno da pomognemo jedno drugom. Tada se imalo mnogo manje para, ali se nije kralo toliko. I onda je društveni proizvod bio mnogo veći nego sada. Srbija danas ništa ne proizvodi a imamo milionere, odakle im te pare?

Na autobuskim stanicama čitave staklene table, kojima su stanice ograđene da se ljudi mogu skloniti, nestaju. Niko ne zna ko to radi, ko to skida, gde je ta policija da to spreči. To se ne može zgrabiti pa pobeći, to mora da se odšrafljuje, da se skida, da se nosi i za celo to vreme da niko ne čuje i ne vidi. Zato pokradoše sve i zato naša imovina nije sigurna i niko ne vodi o tome računa. I ta policija da radi svoj posao, ona bi bar jednog uhvatila.

Kada sam ja pitao policiju "Izvinite, da li ja kao roditelj kontrolišem granice ili vi, da li ja kontrolišem ulice ili vi? Da li sam ja prodavao drogu ili ste vi uključeni u te afere?". Pa ne postoji roditelj, nego postoji policija ili neki pojedinac. Društvo je takvo, kad je u tranziciji postoje određeni procenti koji se bave kriminalom, mafija, droga, znači to je problem društva, a ne roditelja ili omladine. Šta ponudiš omladini, takva ti je omladina. U ono vreme su nudili radne akcije, nudili su besplatne škole i blizu, i nije bilo ni školskog dinara, nije bilo ni eksurzija. Sada je svaka ekskurzija sa nekim stradanjima. Za nas je bilo čast i ponos da si maturant i da odeš u Pionirski park, jedna igrankica, jena večerica, igranje sa devojčicama i to je bilo za nas veliko.

Poštar je bio kao član porodice, dolazi u kuću, deli penzije, račune, šta je već bilo. Svi smo znali o svakom sve, gde ,šta, kako može da se ostavi, da se pričuva da se pripazi.

- Nisam nikad čekala noćni prevoz, odem peške kući. Sad u ovim godinama sa tolikim životnim iskustvom, išla bih noću peške samo ako je nečiji život u pitanju. Nema više te bezbednosti.

- Beograd nije više ono što je bio. Sad je doseljeno pitaj Boga odakle. Pre je bilo, znalo se lepo, miran grad je bio. Niti koga znaš u zgradi, sve je to pomrlo, otišlo. Ulazi ko hoće iako imamo interfon. Pre uopšte nismo stan zaključavali, uđe komšinica samo i mi uđemo kod nje, preko puta, ne zaključavamo stan. Nama uvek otvoreno, kod komšije otvoreno. On samo uđe odjednom, ti se začudiš kad je ušao - k'o da je ista kuća.  

- Ja sam kratko bila na Vračaru, moj suprug je imao tamo garsonjeru i ja se doselim kod njega, to je bilo '75. Moj izlazak je bio često da ne zaključam. On je radio do dva u fabrici i kad dođe on nađe otključano. Nisam navikla da zaključam, jer mi na Senjaku nikada nismo zaključavali.

Ja jesam sad sa Vračara, ali ne oduvek. Kao devojčica internirana sam iz Slovenije. Ja sam bila u Žarkovu, vozom smo putovali do Čukarice - Ćira je išao od Obrenovca, ustvari Valjeva. Sa Čukarice je tramvaj išao od Vojne akademije. Na posao smo išli peške.

U poslednje vreme su mi se dve žene iz komšiluka požalile da ih je neko napao s leđa i opljačkao, uzeo lanac i otrgao sa vrata. Ima organizovane pljačke, prevare građana. Ima kad ide i pita vas gde je trgovina ili tako nešto ili kobajagi priča nešto na stranom jeziku. A onda priđe drugi koji s njim istovremeno sarađuje i sad kao on objašnjava šta ovaj priča i kaže kako on prodaje neku jeftinu robu iz Grčke i Italije. I onda nabraja sve što starijim ljudima treba i što kupuju – maslinovo ulje, rižu, kafu. I kao jeftino, u pola cene. A obučeni su u neke nove skupe jakne koje su verovatno ukradene jer se po njima vidi da su neugledni. Onda pokazuju auto, kao tamo su sakrili robu, a parkirali su neko vozilo bez veze. Vuče vas tamo da vam kao proda robu, a nigde robe nema i, ustvari, kad im pružite novac oni samo nestanu, odlete, a vozilo ostane tu. To je stvarno organizovana pljačka.

Sad da odete u Železnik vama treba pola sata, uđete u autobus. Onda je to bilo putešestvije. Ovde je bilo lovište. Makiško polje, tu su bile srne. Mene je deda vodio u lov. Odavde odemo biciklima, tu je išla samo pruga Ćira, Beograd-Obrenovac, koji je išao brže nego danas Beograd-Bar. Brze pruge Srbije. Jastrebovi, fazana, čega god hoćeš. U ovom delu su bile njive i ovde fabrika Ivo Lola Ribar. Ali odavde do ovde to je bilo jedno lovište, zelena oaza potpuno.

Rođen sam u delu Beograda koji se zove, da kažem, Slavujev potok, prevedeno Bulbulder. Der (dere) na turskom znači potok, kao Topčider, Bulbul (bülbül) je slavuj, pa je tako Bulbulder slavujev potok ili slavujev venac. Deo u kojem sam rođen je oko ulice Dimitrija Tucovića koja ide od nadvožnjaka u Grobljanskoj sve do Gradske bolnice, do Čingrijine tamo gore. To je bio Bulbulderski potok. Mama isprati tatu do potoka, pa on pregazi čizmama, ona mu baci cipele, a on njoj baci čizme. Onda on ide na posao u Mlatišuminu ulicu jer nije moglo preko potoka da se pregazi, kako da ide bos. Eto, to je bio Beograd. Jedan mali deo gde se ulice ukrštaju, to je venac. Tršćanska ulica izađe na Dimitrija Tucovića, onda imate onu Krfsku, e sad odatle idite ovamo prema gradu, tu je Slavujev venac. Stanka Vraza izlazi na jedan deo Slavujevog venca. Tršćanska vodi na Bulevar kralja Aleksandra i tako dalje.

Ovde gde je sad Bara Venecija, tu je bila jedna dugačka baraka, ko zna šta je sve bilo. I bila je jedna velika sala i tu je bio rvački klub "Železničar“. Onda smo mi otišli da treniramo rvanje, u tom klubu "Železničar“. Ta sala je bila velika, fantastična, lepa, sa strunjačama normalno, morala je da bude. Tu je bio i onaj pil, lutka visoka dva metra, koju smo mi bacali, trenirali te zahvate i bila je zagrejana sala. Obično su oko 8 počinjali treninzi i trajali su 3 sata, do 11. I zima, opet je to vezano za zimu, jer leti smo manje trenirali u sali, muvali smo se tamo po Savi na onoj drugoj strani. Imali smo neki čamac, pa smo veslali tamo, šta nismo radili. Bila je jedna napuštena mala drvena kućica na pesku, kao splavić, ali je ostao nasukan na pesku. Pa tu smo nekad i spavali, ali mi smo odatle - ta ekipa otišli da treniramo rvanje. Taj klub je već postojao, bio je jak, imao je reprezentativce, Miroslav Čitaković recimo, Rudaković, onda ovaj Bane Martinović, Kepa. Bane Martinović je inače osvajač srebrne medalje u Rimu 1960, sjajan momak bio i dobar rvač i dobar drugar, pravi, jako fin čovek, imao je još dva brata. I onda jedna sekvenca tako, posle toga, kupanje. A bojler, ja mislim jedno 200 litara, sam Bog zna koliko ima. Jedna prostorija sa drvenim dole podom i mi uđemo svi i tu se tuširamo čitav sat, rasparimo se. I opet se obučemo i sad ja stanovao u Ljube Stojanovića još uvek, noć već, 12 sati, pola 1, prevoza ima i nema, nije ni bitno, džabe mu prevoz, a kako smo bili momci sujetni, zaližemo frizure, čak ne brišemo kosu ništa. I peške lepo od Mostara do Ljube Stojanovića i kad dođem kući, kosa se zaledila, led bukvalno.

Klub penzionera Vračara

- Naše društvo se i petkom ovde sastaje. Na dobrovoljnoj bazi, ko hoće da provede neki čas drugarski.

To je prilika da se ljudi vide. Velika većina, na žalost, živi sama, a prava bolest je u stvari samoća. Sve drugo se leči, za samoću nema pilula, antibiotika. I onda znači razgovor. Mi se međusobno mnogo lepo družimo i imamo jedan izraz, znate ako cveće ne zalivate onda ono vrlo brzo uvene. Čovek je isto što i cvet, ako ga ne zalivaš, on uvene. A čime se zalivamo - razgovorom, kontaktima, idemo zajedno u pozorište, putujemo, idemo, sastajemo se, popijemo neku kafu – zalivamo se međusobno da ne uvenemo.

- Ovde radim malo, znate kakva su vremena. Brzo mi vreme prođe ovde, u Klubu. Ja volim komunikaciju, sklapanje poznanstava sa ljudima...

Čovek se opusti, ako si prvi put u ovom društvu to je kao da se sto godina znate, nehotično krene samo, znaš ono, kolo. Znaš kako se lako priključiš. I muzika, ja živim za muziku. Sad imamo svakog meseca putovanje, manastiri, banje, onda se upoznajemo dosta i svi se na neki način družimo. Ja sam ovde 3 godine, kao da sam 33, sve sam upoznao, mnogo znači komunikacija.

- U petak smo pravili igranku, ovde se komšije bune, pa pravimo od 5 do 9, sasvim dovoljno, devojke zamese, mi kupimo sokove, ali ne sme da se napije, može čašu, dve.

Topčiderska česma koja je sada zagrađena i to je kao navodno kao roditelji naši i bake i deke, to je kao hladna voda, pa ovo, pa ono i mi idemo, pa onda idemo kao da donosimo vodu. Cela bulumenta nas pa niz Topčider, pa se penji tamo na neko drveće. I eto, to je nama bio doživljaj. Ili da idemo recimo da kupanje na današnju Adu.

Prote Mateje 39

Svakog ponedeljka se sastajemo, uvek imamo tema, zavisi kad šta bude.

Imamo recitatore proze i poezije.

Imamo dve pesnikinje.

Mnogo nam je interesantno. Imamo i divnu pevačku grupu.

Dragan je naš glavni pojac, ima divan glas. Tako se mi zabavljamo ponedeljkom.

Ja sam odrastao u Ljube Stojanovića. Ja sam inače rođen u Valjevu ’42, ali sam sa šest godina došao ovde. Tad sam i krenuo u školu ’48. i direktno u Ljube Stojanovića. Dobili smo vrlo lep veliki stan blizu osamdeset kvadrata, na dve strane ulice. Ulica Ljube Stojanovića je jako interesantna, jer duž nje, koja je dugačka između oko 850 metara i 900m, tu je živelo, postojalo je obeležje na kućama, 32 naša poznata naučnika i javna radnika. To je spadalo u profesorsku koloniju, jedna od prvih ulica u profesorskoj koloniji je bila upravo Ljube Stojanovića. I dan danas stoje ploče, ne i dan danas, nego su ih stavili pre jedno svojih 10 godina kažimo. Tu je bio doktor Ivan Đaja, Milutin Milanković, profesor Miloš Đurić, prvi moj komšija do moje zgrade, mi smo bili u broju 24, on je bio u broju 22. 

Na opštini Stari grad, znači u jezgru Beograda, tu sam se rodio, tu sam učio školu, tu sam se zaljubio, tu sam se zaposlio, tu sam postao otac. Najbitnije stvari u životu sve su se desile na Obilićevom vencu u čuvenoj ulici grada Beograda. Pošto je paralelna sa Knez Mihajlovom zato je čuvena, a i zato što sam ja tu živeo.

Ja sam bila skojevka. U Balkanskoj ulici je bila kafana "Zelengora“. Tu smo imali sastanke koje nam je držao Žarko, Titov sin. On nam je držao predavanja kako treba da se vladamo, da poštujemo državu. Nisam imala dvadeset još.

Mama kaže bukvalno 6. aprila kad se završilo bombardovanje, bila je zatrpana u podrum kuće. Kada su uspeli da je izvuku, na vrhu tog krša od zgrade je bila jedna korpa sa čistim vešom. Ona je oprala veš i pokupila u korpu, i pošto je to bilo u Balkanskoj ulici gde su one velike stepenice, gde je "Srbijateks" robna kuća, tu je bila kuća i jednostavno taj vazdušni udar je izbacio korpu na vrh i sve što je imala do kraja rata to je bilo to što se zateklo u toj korpi.

Nikad se u kući nisu skidale cipele. U zgradi kad smo dobili posle stan i kad smo se uselili, tačno ste znali ko je dođoš, a ko su stari Beograđani. Njima su ispred stanova bile poređane cipele. To je zgrada na uglu Prote Mateje i Njegoševe, centar Beograda, to je zgrada vojno-vazduhoplovne komande i tu su bili čuveni generali i sve, ali bilo je i ostalog sveta. Ali kad vidite ispred stana ovako poređane cipele to se znalo da su dođoši iz nekog sela. Jer mi nismo skidali cipele.

Išla sam ovde u Baštu u bioskop i preko puta na igranku. Gde je to sad bilo, ja ne znam. I kad sam se udala tu sam išla. Moj pokojni muž i svekrva, mi odemo, ona dođe po nas i kaže domaćica mora da ide kući. Ostajala sam tad malo kasnije, išla sam s a njim.

E, onda sam imala puno drugarica, pa kad se davao onaj film Bal na vodi, u Balkanskoj ulici. Onda mi ustanemo u 4 sata ujutru da idemo da čekamo red za karte. Pa do 6 sati dobijemo karte, pa svaka na posao, zanat, gde je koja išla. Pa posle uveče u 8 sati molimo oca, babu, ona je imala babu, da nas puste.

- Posle Drugog svetskog rata, moji roditelji su posle posla išli da pošumljavaju park pred X Beogradskom gimnazijom u ulici Čajkovskog. Nas su uzimali iz obdaništa i onda smo išli da pošumljavamo, pamtim da idemo prvo to, pa posle idemo da ručamo. Pravo posle posla poveli bi decu, mi smo se igrali pored drveća, a oni su sadili drveće. I uopšte te zajedničke akcije posle Drugog svetskog rata, ljudi su bili spremni da zajedno rade, da zajedno stvaraju. Bilo je čišćenje snega u ulici, i sve komšije iz Kozjačke su izašle da čiste sneg u ulici. Dobrovoljno bi izašli, neko je rekao da treba i svi bi radili.

- Taj kolektivni duh je bio na visokom nivou.

- To je bio neki entuzijazam posle rata, i ljubav i prijateljstvo, sve je bilo na većem nivou nego sad.

U Vase Pelagića, tu je sad veterinarska ambulanta, ima jedan zid gde je ’45. streljano dvadesetak ljudi sa Senjaka, upravo na tom zidu. Koliko god su se ti ljudi koji žive u tom dvorištu trudili da taj zid omalterišu uvek se posle tri, četiri godine pojave fleke.

Bio je tu bioskop senjački, u broju 2, i ja sam još kao dete svoj prvi film gledala u bioskopu na Senjaku. "Parižanku“ sam sa tatom gledala. Mi smo grupno išli da gledamo filmove, nedeljno. Čim dođe novi film mi svi, cela bulumenta popunimo bioskop i idemo da gledamo film.

Šta je sve bilo u naše vreme. Odlazili smo leti obavezno jednu smenu u Pionirski grad, a ako ne uspe baka da nam uplati da spavamo tamo, onda su kod Doma omladine, kod kafane "Mornar“, tu je dolazio autobus, napunio bi ujutru decu, odvezao u Pionirski grad, bili bismo ceo dan tamo i onda bi se u 6 uveče vratili. I tako svaki dan. Pionirski grad je bio predivan, ograđen, bio je tu čak i mali zoološki vrt.

Odemo u Košutnjak, nedeljom obično. Pa mama ponese, napravi pljeskavice, napravi nešto, u onaj frižider se stavi, znate, sa ledom. U taj frižider se pakovalo piće posebno, sokovi za decu, za njih nešto. To sve spakujemo, stavi se u kola, i ćebence, pa odemo na Košutnjak gore u Pionirski grad i prostremo ćebe. Ona tu stavi hranu i mi sednemo i jedemo u šumi. I lepo, igramo se tu, badminton ponesemo i loptu i tu ceo dan budemo. U 7, pola 8 sednemo u kola i idemo kući.

Sa jednom mojom drugaricom i sa Verom išli smo na Železničku stanicu, krali ugalj. Da, mi smo to krali da nosimo kući da se grejemo. Pa nas neki Švaba pusti, neki nas pojuri i tako. To je bilo za vreme rata.

Zgradu čine ljudi, a ne zgrada.

Centar sveta je tamo gde si ti.

Nemoj sine, to ne valja, nije to život, to je na filmu.

Bio sam posebno obdaren kao učenik da se potučem.

Ljubav prema svim poslovima veoma važna, jer je to način da u životu uvek budeš zadovoljan.

Volela bih da mladi ne zaborave da smo i mi isto mladi, samo su nam tela stara. Stvarno, ostane čovek mlad u duši.

Ne samo da prave spektakl od nastupa nego prave spektakl od života.

A zašto je porušeno, to pitaj Boga. Šta će da prave tu, ne znamo.

Danas deca imaju velika uživanja, mnogo su privilegovani od roditelja, ne znaju ni jednom poklonu da se raduju.

Ako se ne pojaviš tamo, nisi morao da imaš kartu, ali moraš da budeš u toj gužvi primećen.

Ja sam apolitična iz jednog prostog razloga što se moj otac bavio politikom i zbog toga je izgubio glavu, a ja sam dobila odštetu 3500 maraka. Meni je politike u vrh glave, ja zbog toga nisam imala ni detinjstvo, ni devojaštvo, ni mladost, ni porodicu, nisam imala ništa.

Bilo je neko pravilo „Tamo gde stanuješ i radiš, ne idi u majzik.“ Posle pukne tikva i problemi nastaju.

Znaš kakvo je pravilo - ni jedna pekara nema dobar i burek i hleb.

Da je neki Srbin izmislio kompjuter on se nikad pokvario ne bi. Amerikanci su izmislili nešto što je u stvari napravilo ogromne pare i oni su ogromne pare povukli u svoju zemlju. Da se kompjuter sam od sebe pokvari, što je za nas bilo nezamislivo i da budu otvoreni toliki servisi i toliko ljudi da se bave popravkom kompjutera, a kažem vam jednim pogrešnim klikom vi pokvarite kompjuter, ne znate šta ste uradili i ogromne pare morate da date za popravku, za servise i vrlo brzo zastareva tehonologija, morate stalno da ulažete u njega, doživotno. To je za mene belosvetska prevara, zato vam kažem da je Srbin izmislio kompjuter, on bi radio i radio i radio.
Razlika između onog i ovog vremena je tada je bio samo jedan televizor u zgradi, a posle je u bloku bukvalno svaki stan imao televizor, šporet, električni frizider, u ono vreme su se samo zamrzivači kupovali, zaključavali i punili se mesom, u današnje vreme više toga nema, niti ima novaca, nit ima mesta niti ima mogućnosti da se to toliko drži. Tada je uopšte tehnologija bila više zasnovana na ljudskom i dobrovoljnom radu, a sada je na novim veštinama, novim znanjima, nekim novim mehanizmima koji su se uspostavili. Ranije se to zvalo poput štapa i kanapa, a sada se to zove didaktika.

Kad se pojavio prvi televizor, to je bilo kad sam ja bila devojčica. Tu su bili prvi crno beli i onda smo svi išli kod komšije i gledali televizor. To je bio događaj, svi se poređamo po podu deca i gledamo kao televiziju. To je bio prvi televizor koji se pojavio. Inače, prvi radio je bio pre toga, prastari onaj, to se redovno slušalo. A to su oni ko kutija, drvene bile. Sve je to bilo tako romantično.

U Knez Mihajlovoj, Elektrotehna gde je robna kuća, pojavili se televizori i sad ide prenos utakmice, cela Knez Mihajlova policija mora da drži kordon. Ljudi hoće da gledaju televiziju. Što je danas ja kad to pričam svojoj deci, daj nemoj da pričaš gluposti.
’49. godine kad je onaj radio "Kosmaj“ prvi izašao, moj otac je kupio taj radio. Mi smo imali dvorište veliko i imali smo neke jabuke u dvorištu i uključimo taj, tata uključi. Nije bilo kao sad ovi prekidači, nego gore, "na lopov“ se zvalo. Uključi gore, na gajtan neki, i ceo komšiluk dođe u dvorište, ponese stoličice i slušamo "Veselo veče“. Sve je to bilo u Šarplaninskoj. To se nekad zvalo Šarplaninska, sad se zove nekog doktora, ne znam, učitelja nekog.
Mi smo rano dobili televizor. Otac je u Nemačkoj radio i '61. je doneo crno-beli televizor, Saba - neki austrijski. I onda se uveče skupi društvo na Voždovcu i tu smo gledali. Normalno, kasnije prošlo vreme.

Kao i mi u Žarka Zrenjanina, na II spratu je samo neki Vlada imao i mi smo svi komšije išli kod njega da gledamo.

Bilo je dva programa, prvi i drugi. Ali uglavnom su na prvom bile te serije "Pozorište u kući“, "Servisna stanica“. I ona američka sa Roj Tinisom (Roy Thinnes), pa "Dugo toplo leto“.

E, ta. Mi smo pomerali naše košarkaške utakmice zbog "Dugog toplog leta“. Na Tašmajdan je bio došao taj Roj Tinis, velika zvezda.

Mi smo u ulazu prvi kupili televizor, onaj crno-beli. I onda, ma kakvi ceo ulaz kad su vesti to dođu ljudi, gledaju. Eto, to su stvarno lepe uspomene.
Ja sam imao magnetofon u ono vreme, nas tri brata na Voždovcu smo živeli, ono što kaže žurke smo pravili. Pa kod kuće to se pravilo. Ja i dan danas imam te velike long plej na 33 obrtaja što je išlo. Stoji kao starina, kome da dam ili prodam, glupo je. Da dam nekome, to treba da bude ljubitelj.

Magnetofon smo imali, pa je to snimljeno na traci. Sve je to prevaziđeno. Video rekorder kada sam imao, bio je atrakcija. Imao sam i kino-projektor i kameru zvučnu, ali to je tri minuta film Kodakov trajao, a video rekorder tri sata, Sad više nije ni video rekorder nego DVD, ni to nego je... Sve je to napredovalo, ali ja mislim da se gubi u tome jedan miran, staložen život kakav je bio, u odnosu na nekadašnje vreme. E sad, šta je bolje.

Družili smo se na Tašmajdanu, u starom delu, dok se još nije adaptirao. Igrali smo se loptom, kartama, društvenih igara, pevalo se, igralo se. Igrao sam folklor u KUD "Đoka Pavlović“, ovde kod Tašmajdana, kod one pošte. To je davno bilo. Putovalo se u inostranstvo, nismo imali lovu, ali je sve bilo obezbeđeno. Prenoćište, hrana, sve smo imali, Boga mi. Ali bio sam nestašan, igrao sam loptu, pao u kaubojskim cipelama i polomio nogu. Onda sam neki strah uterao u kosti i tada sam prekinuo.

- Razlika u vožnji između nas starih i mladih, ja sam imao Fiću, pa Bubu, pa Golfa, pa Audija, postepeno sam tehniku savladavao sa boljim automobilom, a danas odmah od vrha kreću.

- Znaš gde je bio motor, na prednjem točku. Pa ima polugu i spustiš samo motor dole koji ima svoj gumeni valjak i on naleže na gumu točka i dobija pogon od točka.

- Kao i svetlo što se palilo na taj način, obori se na felnu uveče i kako okrećeš tako svetli.

Do IV razreda osnovne škole mogao sam da prebrojim na prstima jedne ruke koliko sam se puta vozio kolima. ’62. sam završio IV razred. Bio je taksi i moj pokojni stric je ’60. i neke kupio auto.

Kafane - moj boemski deo života. Da krenemo od Skadarlije - "Ima dana“, "Tri šešira“ i tako dalje. Dobro sam se provodio zbog muzike. Ja je volim, ja je obožavam, ja se nesebično dajem. Znam dobro da pevam. Voleo sam prisnije kafane... privatne. I tu ima neka atmosferica da se nađe.

Obožavam i Adu. Tamo sam vodio i devojke i društvo.

Radio sam u toplani. Kako sam se zaposlio – preko veze, kako?

Ja kad sam se zaposlila izašao je konkurs za osamdeset i nešto ljudi, a primili su nas dvesta četrdeset da se veze ne bi sukobljavale. Onda su doneli zakon, i tako rešili nezaposlenost, da svaka firma ima obavezu da svake godine zaposli određen broj ljudi, recimo, 10% od broja zaposlenih i onda je najjeftinije bilo da kupe sto i stolicu i tako su nagomilali administraciju.

Specijalna mesta na Kalemegdanu su mi Nebojšina kula, Crkva svete Petke i Ružica, to je nešto... Kad god stignem odem, opušta me. Uvek tamo ispraznim ventil, mnogo je zdravo. 

Dosta sam se družio dok sam bio na "Avala filmu“. Poznavao sam tamo razne režisere i glumce. Radio sam tamo osamnaest godina. Imao sam raznih anegdota sa njima. Sve je bilo, finansije, ili dinari ili devize, sa Francuzima ili Italijanima, “Mamma Lucia” sa Sofijom Loren, pa Milaneze špagete, mnogo dobro. 

U Savskoj ulici, Savska se zvala, bila je neka "Radna žena“. Ali ne ono, ona žena, nije neka narodna radinost, nego "Radna žena“, pa oni nose to gde treba. Ja sam išla tamo da uzmem veš da ga operem i ispeglam i zaradim pare. Kod mene kući sam ja to. Onda sam išla na Kalemegdan i prodavala heklane stvari. I to sam prodavala kad su ekskurzije u septembru, ja se lepo skupim, Dragan je duže radio, odem na Kalemegdan, pa sve prodam.



Idem u Čuburski park, dopada mi se što je za pse sad posebno ograđeno. Obično majke strahuju za decu, nikom ne piše na čelu da li je besan ili ne. Bio sam dosta čest gost “Čuburske lipe”, tamo imam neke privilegije kobajagi, pošto poznajem šefa. Ali ja samo svratim, da čujem muziku, vode da popijem, da se osvežim. Tu ima “Žika slika” fotograf, sve je lepo, čak i butici. Tu postoje modni kreatori, frizerski saloni, mali kafići gde uveče ima muzika, svira non-stop, gazda i supruga rade, oni su božanstveni, pozitivni su, imaju strpljenja sa ljudima. Ima onaj diskretan ćošak sa ambijentom gitarice, kad uđeš, znaš ono, odiše, baš Čubura.

Bio je jedan bakalin, čika Ljuba, on nam je uvek davao bombone, čiji je dućan bio u Šarplaninskoj (Učitelja Miloša Jankovića) broj 8, ja mislim. A dole na ćošku, ona ulica što je sad Čingrijina tu je bio ranije Slavujski potok. I onda mi se skupimo, tu je jedan imao svoju radnju, Crnogorac je bio, prezivao se, ne znam. I mi se skupimo, nas nekoliko devojčica i dečaka, pa sednemo ne stepenice, bilo puno tamo kajsija, breskve, voće. I on nama “Samo sedite tu.” i snese gajbu i mi vadimo i jedemo.

U Šarplaninskoj ’62. godine kad mi se pokojni brat ženio, nismo imali dosta sudova . Onda je majka pozajmila dosta sudova i čaše i kaže „Nemoj molim te, znam da ćeš da lupaš i vrištiš, nemoj da razbijaš tuđe sudove. Reko’ „Ja ne znam koji su naši koji su tuđi.” I onda sam tu vriskala pevala i otišla sam, tri dana nisam bila na poslu, bila sam promukla. Onda to kolo, igrali smo, pevali i moj otac izašao na ulicu i ko god je prošao on je častio.

Imala sam puno drugarica, pa kad se davao onaj film "Bal na vodi", u Balkanskoj ulici, mi ustanemo u 4 sata ujutru da idemo da čekamo red za karte. Pa do 6 sati dobijemo karte, pa svaka na posao, zanat,  gde je koja išla. Posle uveče u 8 sati molimo oca, babu, ona je imala babu, da nas puste. Nada, Vera, Ljubinka, Buba. U Rifata Burdževića, Preševska se opet zove, su živele Vera i Ljubinka. Nada je živela u Šarplaninskoj k'o i ja, ona je u broju 7, ja u broju 11.

I noću sruše Čot, mi u toku noći kamion mobilni – uređaje, antene, kablove – na Čot i do ujutru mi digli stub, stavili sve uređaje, dovukli kabl preko livade i ujutru puštamo program da se emituje s Čota. Ovaj NATO poludi, juče ga srušili, a sledeće jutro ide program. A zašto? Moje je bilo sledeće: "Narod ne sme da bude ni gluv ni slep, da ne vidi i ne čuje šta se dešava. Ne može da bude mrak.“ Oni su nama rekli "Nećemo rušiti objekte, prestanite da emitujete.“ Kako narod da zna šta se dešava, mi smo kuća informativna, mi moramo da ih obavestimo šta se dešava. Tako smo radili i stanice, slupaju nam radio stanicu, mi odmah u toku noći odemo i postavimo mobilni stub.

Ja sam se bavio tehnikom, poslom i moje je bilo da ja pomognem da se objekti koji se ruše NATO bombardovanjem, da mi u toku noći podignemo mobilni stub, namestimo antenu i da se program čuje, a ono dalje – studio, RTS... Mi smo bili emisiona tehnika i nismo mnogo veze imali sa RTS-om. Ja u politiku RTS-a nisam ulazio. Mi smo bili tehničko-inženjersko osoblje. Mi se dan danas družimo, ali to su uglavnom đaci iz "Tesle".

saznajte više


Sad sam u Tomaša Ježa, gde je Bora Kostić stanovao. Ima lift, ja sam na I spratu, ne koristim, ali plaćam. Inače je lepo, nema pijanstva, nema ekscesa, nema tuče, ima pojedinaca koji su nezgodni za saradnju kao komšije.

- Ja sam rođena u Poenkareovoj ulici, u centru.

- Ona je gazdinski sin.

- Tu sam rođena, igrala se u parku Doma Armije i kad god dođemo tu na igranku on kaže: “Tu se Buba igrala u pesku.”

- Televizor smo imali u Francuskoj, ali je bio crno-beli, pa smo onda taj dali nekome. Kad smo se doselili ovde, preko puta Doma Armije je bila neka rasprodaja i ja sam tu kupila televizor u boji. Onda je taj televizor služio deset godina.

Kad je parada za 1. maj, ovde na ćošku, gde je ovaj park, tu ima klupa sad, Milana Rakića, to se ranije zvalo Mirijevski put, tata moj pokojni nas dovede tu za rukice i sedimo i gledamo paradu. Mi sednemo na zemlju on na stoličicu i gledamo paradu. Onda jedne godine za 1. maj majka mi kupi antilopske sandale i ja obula te sandale jadne i počela kiša. Ja lepo skinem te sandale, bosa, a ono pune noge trnja.

Žena mu je umrla, meni je muž umro ima 16 godina. On dođe kod mene, sad je on ostario, malo je dementan. Sutra uveče idemo na igranku u “Kasinu”, I sprat. Ta koja vodi, Mara, slavi četiri godine postojanja kluba i zove nas da dođemo da otvorimo ples i uveličamo proslavu. Ona će nas da prozove prve, druženje. Nismo plesali dva meseca, idemo sad. Mi igramo isto kao ovi mladi. 

Kod Cvetka gore, bila je pijaca, buvljak, gde je sada Dom zdravlja. Prvo je bila pijaca, pa je posle postao ringišpil. Onda od 3 sata do 5 idemo kao na matine na ringišpil. I u 5 sati mora da si kod kuće.

Bio je ovde jedan čika Božo, bio je star i bio je obućar. Onda se nama malo pokvari neka obuća i mi odnesemo kod njega, a on kaže: "Samo donesite, ne morate ništa da platite.“ Onda je bio neki Đoka šnajder, isto tu, kod Liona, i onda on nama sve to pokrpi, džabe sve to. I kad dođe zima, mi se sankamo u Šarplaninskoj dole nizbrdo, pa se sve to pocepa.

Pa ko će prvi u školu "Braća Ribar“, ko će prvi na proleće da krene bos, ko se prvi kupao na Savi. A to su daske one, patos je bio klasičan, noge crne od toga. Ja sam u Pop Lukinoj stanovao i onda idemo, preplivavamo Savu. U ono vreme sa dvanaest godina, danas ne bih sa mojim godinama, ne bi mi palo na pamet, ali mladost. Da ne bi 5 dinara platio ulaz, idem Brankovim mostom, između Brankovog i gvozdenog mosta tu je bila plaža i onda se preplivavalo. Ali je čistija bila voda nego i danas, iako ne rade mnoge fabrike. Ni Zorka Šabac, ni Slavonski brod. To ništa ne radi, ali toliko ima tih kanalizacija.
Arhiv je rezultat sakupljanja fotografija i dokumenata iz ličnih/porodičnih arhiva građana, razgovora i zajedničkog rada učesnika radionica održanih u okviru projekta BG LOG :: Memorijski arhiv Beograda. U radionicama su učestvovali pretežno stariji sugrađani okupljeni oko opštinskih udruženja penzionera Vračara, Savskog venca, Zemuna i Novog Beograda, kao i drugi pojedinci. Tokom radionica su vođeni razgovori o mestima i narativima od značaja za istoriju i identitet Beograda i onome što su usmene i lične istorije, priče i sećanja o životu u Beogradu. Radionice je vodila vizuelna umetnica Nela Milić u saradnji sa kolegama, kulturnim delatnicima i stručnim saradnicima organizacije Kulturklammer. Radionice je pratio blog http://www.kulturklammer.org/bglog

Svi podaci predstavljeni u arhivu lične su istorije, sećanja, stavovi i utisci građana i ne mogu se tumačiti kao zvanični istorijski podaci.
Arhiv sadrži određen broj fotografija i skeniranih dokumenata iz privatnih kolekcija Đorđa Aćimovića, Dragutina Bačeka, Mirjane Stojanović, Blagoja Stoiljkovića, Radosava Popovića, Budimira Tomanovića i Jelene Vasiljev.

Ideja je da se publikovanjem ovakvih mapa saopšti i poveća vidljivost sećanja građana u javnosti i otvori prostor za oživljavanje duha Beograda sećanjem o zajedništvu među ljudima, solidarnosti, malo poznatim velikim stvarima i događajima, slavnim i anonimnim komšijama i prijateljima, javnim prostorima i druženjima, životu i radu u gradu koji se puno promenio.

Zahvaljujemo se svima koji su svojim učešćem i podrškom doprineli nastajanju arhiva.



Uređivanje: Nela Milić i Marijana Simu
Dizajn: Katarina Šašović
Softver: Ivan Blagojević

Prava na korišćenje tekstualnog sadržaja i fotografija pripadaju njihovim vlasnicima. Pravo na korišćenje i/ili reprodukovanje mape i/ili pojedinih njenih delova zadržava Kulturklammer - centar za kulturne interakcije.
BG LOG :: Memorijski arhiv Beograda

Zasnovan na radu sa zajednicom projekat ispituje u kojoj meri negovanje kulture sećanja i komuniciranje sećanja u javnoj sferi doprinosi povezivanju i zajedničkom delovanju građana, osećaju pripadnosti jednoj sredini, brizi i odgovornosti za zajedničko dobro. Više informacija o projektu može se pronaći na kulturklammer.org/view/172

Projekat BG LOG :: Memorijski arhiv Beograda realizuje KULTURKLAMMER-centar za kulturne interakcije u saradnji sa Udruženjem penzionera Vračara i Dečijim kulturnim centrom Majdan uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.
- A gde je okretao tramvaj 4?

- On je išao Karaburma, Banovo Brdo, Ada Ciganlija. Tu gde je parking onaj na Adi, tu je bila okretnica. Početna je bila kod OFK-ovog stadiona. To je bilo kad sam ja bio klinac od osam, šest godina, još nije bio napravljen ovaj nasip za Adu Ciganliju.
Tramvaj broj 6, jedina linija je bio broj 6 - od Liona, pa do Markovačke crkve. Imao je 11 tramvaja ukupno od broja 24 do 35. Ja sam znao po zvuku svaki tramvaj kad prolazi Bulevarom jer sam spavao u sobi pored samih šina u Bulevaru kralja Aleksandra 155, na Đermu, tu smo imali kuću. Tu sam ja znao da, kad dovedem druga iz škole da spava sa mnom, kažem ajde sad prolaze tramvaji, ovo je broj 33 ima oštar zvuk. On otvori prozor i pogleda, 33.

Dođe šleper i donese lubenice i to voze na Zeleni venac i mi deca priđemo pa krademo, nas četvoro, petoro. Jedan nogom gura meni, ja onome....

- Onda je bila moda, kad sam ja tako bila devojčurak, žiponi, baletanke, haljine široke sa oni žiponima, tapirane frizure. Uglavnom se šilo. Mama je znala da šije i tata je znao da šije. I od mojih drugarica roditelji su tako znali da šiju i mi smo učili pored njih. Tako sam ja već kao mala šila lutkama ono, haljinice sa uglavljenim rukavićima, takve stvari. To sam volela i dan danas volim. Kao što kaže jedna bakica, ti si kao mala slikala i pravila haljinice i to dan danas radiš. I crtala sam uvek drveće i dan danas slikam drveće, stvarno. I baš mi je drvo nekako dominantan motiv. Kao mala sam stalno crtala neko drvo s jabukama. Inače, već sam imala zapažene radove u obdaništu. Tad nije bilo drugo, samo plavi pak-papir, to onaj šerpa plavi, ništa drugo nije moglo da se kupi, bila je sirotinja 52ge, 3će i bela tempera.

- Nije bilo razlika. Ja se sećam kad smo išli u školu, imali smo kecelje, crne, pa plave.

- Sa belim kragnicama.

- Koja je, recimo, bila razlika, ta da je meni mama ili baka ukrašavala kragnicu sa belim vezom ili nečim. Samo je to bila razlika. Inače, smo svi bili jednaki.



- Kad pogledate, svi ti ljudi koji su se družili i koji su odrasli zajedno i dan današnji se druže. I dan današnji možete da ih nađete po nekim akcijama, mestima gde se okuplja veliki broj ljudi. I dan današnji isti ljudi su i na planinarenjima i na svemu. I uglavnom vidite jednu istu grupu ljudi, tu smo mi negde godište. Krenuli smo kao deca u to neko zajedništvo i dan današnji smo ostali.

- Posle Drugog svetskog rata je došlo do slobode i ljude je preplavio taj osećaj slobode, svi su hteli da učestvuju, svi su imali taj osećaj zajedništva. To je bio entuzijazam jedan ogroman. I roditelji su nam bili aktivni i zato smo i mi deca imali taj osećaj zajedništva, konstruktivnog druženja.

Kad ti dođu gosti, kad je neki rođendan, pa dođu sa strane npr. iz Niša, Prokuplja, komšiluk ti primi goste. Napravi dva ležaja, evo ima slobodno kod mene nemoj da idu negde dalje, tu svi da budemo. I družimo se, znamo njihovu familiju i oni našu, tako je bilo. Nove godine kad nam dođu gosti spavaju u komšiluku. A nema mesta gde, i stavimo dole i one, kako se zovu, i ćebad stavimo i napravimo jastuke i sve, pa na podu. "Kuća nije tesna, kad gosti nisu besni“, kaže moja mama. Jesmo spavali dole, raširimo po nekoliko ćebadi, polegamo dole na pod, a gosti na krevet gore, sve tako kao da je njihov gost bilo, kao da je njihov rod.

Kad se vratimo iz škole, meni je to bilo najteže, moja majka je nosila iz izbegličke kuhinje hranu, pa me uhvati za ruku i dovede ovde preko puta VI muške, di je sad ona pekara na ćošku. Tu je bila neka gospođa koja, kada joj ja operem stepenice da da jedem ili mi da neki dinar. Strašno.

I onda neka tetka Draga, živela je u Šarplaninskoj, samo ne znam koji broj, bila je mnogo bogata, ali nije imala žensku decu, imala je sina. Moja noga mala, 35, a njen sin nosio 40 i ona meni da te cipele i ja idem na zanat, sneg, peške. Od Zvezdare do Makedonske ulice i onda sve sneg upada u noge, zebu noge. Tamo kad dođeš nema grejanja u štampariji nego lože vatru, pa se greješ. Strašno.

Ovde u kraju, u Krunskoj, imali smo tursku kaldrmu i konjsku zapregu i mlekadžija je nosio mleko u limenim, aluminijumskim kantama. A mi deca smo išli, mada je sve to blizu, pa smo stavljali kožne torbe koje smo imali, školske, na kola ova malo znaš, pa da nam vozi. A na uglu je bio Aca pekar, u onoj zgradi tamo na uglu. Imao je divne pogačice i ujutru kad je zima bila, mi kupimo pogačice i grejemo ruke do škole na tim pogačicama. Bile su zime prave, ljute.

Kod mene na tavanu, moje komšinice su sve umetnice bile, na trećem spratu, pokojna Jelana Šantić primabalerina, pa njena sestra Irina Subotić, poznati istoričar umetnosti, pa na drugom je bila Mila Plavšić, koja je bila u horu baleta, tako da na svakom spratu je neki umetnik bio. Na prvom je bila keramičarka, pa arhitekta. I ja kad sam bila malecka, pošto su gore, ostavljale od baleta sve svoje haljine, bivše kostime, u škrinji na tavanu. To je tako meni bio nezaboravan prizor, onaj stari tavan i onda kroz onaj neki tamo mali otvor sunčev zrak pade na škrinju punu onih divnih haljina, volana, prelepih kostima baletskih. 

Kad smo bili mali u podrumu je bila jedna porodica, dve ćerkice, svi su bili bledi, jadni, malokrvni, jako siromašni. Slavili su jedan rođendan koji ja pamtim, to je bio veliki događaj i jeli smo suvi keks sa šećerom, ima ga i danas negde čini mi se, suvi keks sa malo kristal šećera. To je nama bila gozba. Uvek nam je bilo lepo.

Pošto smo mi imali tamo gde smo bili kuću i velike placeve i imanja, voćnjake, orahe, ja se sećam trešnje ovolike, kruške i jabuke i onda smo uvek imali po desetak džakova oraha. Svake godine moja pokojna baka je uvek tako pekla kolače. I onda, mi se igramo u dvorištu i ona nas zove i mi svi kod moje bake. Svi se sećaju moje bake kako nas je uvek nudila kolačima ili orasima, mislim, bilo šta.
I onda smo se mi družili tako i moja baka nam da konopac i čaršav i mi smo napravili pozornicu. A ovi koji su bili stariji, onako lepo obučeni, oni su glumili. Skupljali smo po 5 dinara, ne znam tačno koliko. Ja sam imala šamlicu, pa sam donela šamlicu i onda smo mi sedeli, mi smo bili tu publika a oni su za nas glumili, da tako kažem. Onda smo mi od tih para koje smo sakupili, kupili slatkiše i tako smo se družili.

A deca su sad ostavljena sama, roditelji se bore za dinar i egzistenciju, ostavljeni  su sami, nema ko da ih usmerava. A ovi sa medija nude samo najprizemnije i deca samo to gledaju, misle da se tako živi. Zato su te generacije nakaradne, nisu oni ni krivi.

Otuđen je narod, u liftovima se sretnu, dobro ko ima decu, deca spajaju i dovode ljude u kontakt. Moja unučad kad dođu iako nisu odavde, ja gledam sa terase, za tili čas uspostave kontakt, neposredni su i to je dobro.

Mogla je da se kupi glava za lutku koja je pravljena od novina.

Te su se lutke pravile kod mene, baš u mojoj zgradi.

Znam da je mama donela tu glavu - samo glava koja je bila lepo lakirana imala oči, sve, sve lepo. Pa je ona dole šila trup od lutke i ušivala glavu, imala je neke rupe. Ja presrećna, imam lutku, a imali smo kuče koje je preko noći pojelo lice te lutke, jer to je bilo lepljeno sa tutkalom, sa brašnom i to je moglo da se jede i njemu je to bilo lepo za jelo.

Mi svi iznesemo igračke, lutkice, ponesemo makaze, pa šijemo odelce, nešto kao šnajderka. "Dobar dan", ona dođe, pa ti kao "Da probamo ovo vašem detetu, kako će to da stoji“, pa onda tako sašiješ. Naberemo neke šišarke, neka čuda. To sve u dvorištu. Onda napravimo kao neke kućice, pa muž i žena i iznesemo neku lutku i kao imaju malu bebu. Onda kao mora da spava beba, moramo da je hranimo i onda kao uzmeš cuclu, kašičicu, kao fol hraniš je. A ono sve od onih kartona. Dole neka prodavnica bila, pa ovako veliki kartoni i dečaci naprave ulaz i tu se provlačimo. I u toj kartonskoj kutiji budemo. Dole se poređa karton da nije zemlja, da nije prljavo i onda tu kao živimo, imamo lutkucu da stavimo. Napravimo krevetac od kartona i onda stavimo jedan peškirčić i pokrijemo bebu i kao spava beba naša. I idemo na pijacu muž i žena i tako. Muž ide na posao, kao radi nešto. Mada su dečaci igrali klikera dole.



Mi smo kad smo bili mali piljke igrali, znate šta su piljci? Kamenčići okrugli, mali, malo veći od lešnika. 5 komada i onda poklopite ovako, pa uzmete i gurate ga, pa onda ga bacite u vis, a ovaj drugi gurnete. Mislim to je bilo. Ma deca ne znaju danas ni...

Ni klikere ne znaju. Moj sin je igrao klikere do besvesti.

Skupimo se u noći, kad je grobna tišina i odemo kod Liona gde tramvaj ide jednom stranom i onda dođe okreće trolu, okreće šine, prelazi Aleksandrovu ulicu na drugu stranu. A mi klinci nađemo one šrafove koji spajaju šine sa pločama i stavimo onaj veliki šraf u šine na sred kolovoza i tramvaj koji ide noću tu iskoči. Dva dana ne mogu da vrate taj tramvaj u kolosek, u šine. I napravimo diverziju.

Mi smo to skupljali i vi niste mogli da nađete čepove na ulici, klis koji je od drveta, znate ono, nešto slično kao za bejzbol, onda žicu i kotur od bureta od kupusa, od kace onaj metalni, pa juriš po ulici, a danas vidite sve to motorizovano sa nekim motorima, sa nekim akumulatorima i to velike brzine.

Svi smo bili pioniri sa crvenim maramama, to je bilo prvo, a posle toga prema svojim ambicijama, sposobnostima, šta si voleo. Da li si voleo da praviš modele aviončića, ti si išao u sekciju modelara, ili si hteo da budeš izviđač da šetaš po planinama.

Dosta drugara su mi slikari, tako da se živelo nekim baš kreativnim životom, ne samo u smislu svoje profesije nego i komunikacije. To je jedan, ‘ajde da kažemo, intelektualni nivo, pa čak i među tim, kako da kažem, klošarima. Postojao je jedan nivo gde si poznavao tog starog Beograđanina, koji ne može da ide ispod tog nivoa. Ja sam sad malo šovinista u tom smislu. Kad su došli ljudi sa strane taj nivo je jako pao, doneli su svoju kulturu, koja malo nije dobra, i svoj način života koji remeti Beograd, kontradiktorno. Zaista, moj otac je jako pametno rekao - Beograd su gradili ljudi koji ga ne vole. Zašto - ni jedan iz vlasti nije bio rođeni Beograđanin, ja se izvinjavam ako vređam nekoga. Moji najbolji prijatelji nisu Beograđani, ali oni grade Beograd onako kako ga i ja gradim, znači, ne kažem ja da je to najbolje, ali ja znam kako diše moj grad. I oni su primili to. Jedan je Nišlija, drugi je Somborac, ali ga grade. Gomila ljudi dolazi i gradi ga onako kako ne treba. Ne samo u zgradama i putevima, nego u ljudima. Zgrade naravno, institucija ne čini čoveka.

Prihvaćena sam ovde, uklapam se, nisam skorojević, ja sam živela u gradu gde se živelo bez obzira na razlike. A i ovde je tako, nema homogene sredine i populacije. Sve je to šaroliko, ima više nacija nego što sam imala u Sarajevu. Snalazi se narod, ali je mnogo otuđeniji nego tamo što smo mi bili. Mislim da je to situacija u velikim gradovima, mi smo u manjim gradovima bili neposredniji, komunikativniji jedni sa drugima. Nećete vi doći ovako kao ovde gde ceo dan možete sedeti i niko sa vama neće progovoriti. Tamo kod nas su ljudi neposredniji, ide priča, pita te nešto, objašnjava, zahteva i dolazi tako u kontakt. A ovde nije tako.

Tako da je taj Beograd imao je puno duha nekog. Naročito ovaj deo kad se krene od Obilićevog venca, pa se uđe u ovaj parkić, taj mali prema hotelu „Palas”, pa te ulice tu male Gračanička, Cara Lazara, oko “Palasa”. Sve je tu nabijeno nekim stvaralaštvom. Isijavala je kreacija. Ja prođem tim ulicama, i čujem muziku odmah u glavi i idem kući i pišem muziku, i sve je to vezano za to.

Svega je bilo. Sa poznatima i nepoznatima. Evo, Stevan Raičković eto baš u ovoj kafani gde smo bili, u “Kolarcu”, kafana “Kolarac”. I nešto je bio fajront pa nisu hteli da nam daju palačinke. I Steva ulazi, “Sine, šta je bilo?” Reko' “Čika Stevo, neće da nam daju palačinke.” Popne se čovek na sto i kaže ovako : "Ja odavde neću izaći dok moji prijatelji ne dobiju palačinke. " I ovi su morali da nam daju. O čemu pričamo... Pričamo o palačinkama sa orsima i medom.

Tu su one stubiće poskidali da bi parkirali kola i iz kola prodavali meso - jaganjce, prasiće i šta ti ja znam. To curi iz kola, toliko smrdi, i pauci neće da ih nose. Ja sam sa prozora gledala, ti seljaci im daju kese sa džigericom ili pitaj Boga s čim. A prvo to je bolest, drugo nije lepo, ima stranaca.

Nekada smo u Beogradu, pa ne mogu reći svi smo se poznavali, ali veliki broj ljudi se znao i družio. I za Novu godinu 1. januara, gde god da čekate Novu godinu po kućama ili restoranima, izlazilo se i obavezno se naprave dva kruga po Štrafti u Knez Mihajlovoj i onda se svako vrati na svoj provod. Tu se sretnu ljudi, čestitaju. Više su ljudi bili upućeni jedni na druge do vremena dok nismo počeli da se raslojavamo, dok nismo počeli da kupujemo automobile i vikendice. Onda smo se pogubili. Nije moglo po zgradama, među starim beogradskim porodicama, da prođe neka Slava, dečiji rođendan a da ti svi ljudi ne čestitaju. Ja se sećam da smo morali, nismo morali naravno, ali je to bio neki običaj, kad se završi školska godina knjižica se pokaže svima, kad se ide na more pozdravlja se. Donose se kolači sa Slave, pošto su tu tradiciju držale stare beogradske porodice. Bilo je divno. Bili su ljudi ljudi. To što nam sad fali.

Fudbalski klub “Šećeranac“ ima i teren. Osnovan 1925. otprilike, možda ’27. Sad je ništa, a bio je fudbalski klub, igrao Drugu beogradsku ligu. Teren je bio sačuvaj Bože, dođeš da igraš fudbal, šutneš loptu, a ona ide pravo, pa ode levo. Kako? Ono krtica izašla, pa udarila glavom.

saznajte više

Ovde je bio klub „Bratstvo i jedinstvo“, pa  „Kozara“, svaka mesna zajednica je imala svoj klub, igrala se novobeogradska liga. Nema toga više. Ovo je u stvari nekultura življenja, a nekada je bila kultura življenja. Sad ako hoćeš da igraš tenis platiš deset evrića, ako hoćeš da igraš ovo platiš, ako hoćeš da igraš ono platiš. Do pre dvadeset  godina ovo noćno kupanje je svuda bilo. Recimo, u „Panorami“ na Banovom Brdu, tu je počelo prvo noćno kupanje u Beogradu, pa je posle počeo i „25. maj“, „Pinki“, pa je onda jedno vreme bilo pa je posle ukinuto. „Panorama“ je bila diskoteka u restoranu na bazenu. Bilo je pristupačno svima, svako je mogao da plati. A sad ne možeš ništa, na šta je država spala, da ne pričam o stanovnicima, kad ti za jedan odlazak na Adu da se normalno ponašaš, da ne divljaš ništa - prevoz čamcem, jedna koka-kola, hamburger – potrebna crvena. Ako ideš svaki dan treba ti trideset crvenih, a plata ti je dvadeset devet.

Ja kad sam bio klinac jahanje konja je bilo džabalesku. Odeš na hipodrom dobiješ konja, sedlo, sve i jašeš. Kad završiš imaš obavezu da ga odvedeš u štalu, obrišeš ga senom, istimariš, daš mu vodu da pije, nahraniš i doviđenja. Plaćanja nije bilo, a sad ne možeš da sedneš u sedlo bez 100 evra. Tu gde je bio fudbalski klub „Čukarički“ na Banovom Brdu, to je bilo sportsko društvo i sad ima i biciklistički klub i svašta još. E sad, u moje vreme ko je imao bicikl kao da je imao Mercedesa. Ja ukradem ćaletu ličnu kartu, odem i dam i oni mi daju patike, majcu, trkački bicikl, i ja budem prvi u kraju.

’65. je napravljen nasip, ja mislim. (1967, prim.ur.) Jezero nije ni postojalo i tu se prelazilo čamcem i tu je bilo beogradsko kupalište, postoji i dan danas. Tu se plaćao ulaz, bilo je ograđeno. Tu se nekada dolazilo na kupanje, pređe se čamcem, i bile su kabine gde se narod presvlačio. To je nekada bilo glavno kupanje i ovo Savamala ali to je bilo još ’50ih godina. I preko puta gde su sad ona stovarišta.

Beograd je nekad imao kupalište u Savamali preko puta Brankovog mosta, pa „Šest topola“, pa „Partizanovo“, pa "Beogradsko" na Adi Ciganliji. „Šest topola“ je bilo gde je Sajam. To su bila kupališta kao plaže sa splavovima, a na splavu metalne šipke sa bazenima za neplivače, pa plići za decu, dublji za odrasle. Bilo je „Šest topola“ i na drugoj strani je bilo „Beogradsko“. Muž mi je bio veslač, pa je on stalno tu bio. 

Beograd je počeo na špicu Save i Dunava, tu je zatvarao luk Brankove ulice i Jug Bogdanove. To je Varoš kapija,  to je deo oko Patrijaršije. Sve ja to pamtim za vreme okupacije kad je to porušeno. I sada postoje još tragovi starog Beograda iza Patrijarsije prema Savi dole gde je turska kaldrma i stare zgrade od pre rata. Uglavnom saobraćaj se odvijao, više rečni, nego drumski.

A Beograd ima dve reke što mnogi gradovi nemaju, tako bogate vodom. Ima šanse da se razvija, ima perspektivu.



Kad odemo na pecanje na Savu kad smo žedni pijemo Savsku vodu. I nije nam bilo ništa.  

Ovde često dolazim, to mi je nekako najbliže. Lepo je, reka, voda, mirno, ima i ljudi, nađemo se ponekad. Imam društvo koje je isto iz komšiluka pa se dogovorimo da dođemo, ali neko dođe, neko ne dođe. Prošetam, kupim kokice, kupim nešto, nekada siđem i sednem na neki splav, svašta imaju i nisu svi isti i nisu svi skupi.

Na Novi Beograd sam došla ’65. Kraj gde sam se ja preselila, tu kod "6 kaplara", pošto je to bilo vojno naselje i u to vreme su oficiri mogli da kad idu u penziju biraju gde će. Onda je većina njih, iz raznih krajeva Jugoslavije dolazila tu. I kad je narod tako ispred zgrade, pa mi deca, pa ti koji su već bili momci i devojke kad sam ja bila devojčurak, kažu „Idemo u grad.“. Meni je to tako bilo smešno i čudno. A sad ne odem dva, tri puta godišnje preko Save, kad moram. Promene se neke stvari.

Zima bila, januar mesec, i mi prelazimo baš čamcem, zato se tako dobro sećam, ostao mi taj čamac za vjek i vjekova. Prelazimo čamcem tamo i ova trojica se iskrcaju, bilo nas je četvorica. Mi smo nešto plaćali, ne znam koliko, da li 5 dinara ili 10 dinara... To je znači bilo ’58. na ’59. Tu negde, januar ’59. I ostao ja poslednji da se iskrcam i ja lepo polako prelazim, a obučen u kaput, zima, cokulice. I ja lepo da pređem ovako tap, tap, tap, tap a onaj sedi unutra i već pokrenuo čamac unazad. Ja pošto još nisam stupio tamo, desnom nogom gurnem čamac još više nazad i levom nogom još nisam stao i buć. Ovako, sa sve kaputom, u sred zime napolju, možete misliti ispod 0 dva, tri, pet, tako, a voda negde oko 3, 4 stepena, samo što se nije zamrzla. Goospode Bože, oni me pokupe, brzo me izvade, srećom splav je tu bio, ja se odmah uhvatio za splav i izašao. Odvedu me gore u „Zvezdino“, srećom gore je bilo unutra toplo, furunica gori, itd. Onda su me skinuli komplatno ovi treneri tamo, dali mi neko ćebe da ogrnem, stavili pored furunice. I jedno dva sata su mi sušili odeću.

Družila sam se, najviše smo išli po Savi, tamo smo se družili, bacali kamenčiće u vodu. Plovili smo malim čamcima, tu je neko u zgradi imao mali čamac pa smo išli. I Miroslav me zna kao malu devojčicu, znamo se. Dosta smo provodili vremena na Savi. Preko puta je bilo kupalište, gde je bilo dosta ljudi. Moja tetka je radila u "Beku" i kad dođe ona posle škole, ona nas povede. Tu budemo na kupanju sa njom ceo dan i tako. Pošto me tata nije puštao, nije dozvoljavao da idem tu po Savi. Nezgodno je, dosta ima vrtloga i rupa i sve, pa ga je bilo strah da idem na Savu. 

Bilo je neko ostrvo, mi smo se kupali u jednom manjem rukavcu. To je sad sve drugačije, mi smo dolazili na kupanje sa Bežanije stalno. Bilo je malo i tesko proći, Gandijeva ulica je imala neku rupu, pa kad padne kiša, kola se ugase, mora se traktorom proći i tako.

Vrlo prosto. Tu je „Venecija“ negde. Pre groblja, tu je dole. Tu je pristanište, Kapetanija. Pa tu gde je Kapetanija, od pijace Zemun malo prema Batajnici. Od stanice milicije Zemun siđete na obalu i tu je pristanište.


"Venecija“ je bila omiljena kafana, restoran za osveženje.Venecija je nastala, našao sam planove, negde oko 1908. i držali su je pojedini ili su je davali u zakup. U periodu između dva rata najduže je zakup imao Sima Ivanov i tu su dolazili ozbiljni ljudi, igrale se zabavne igre, domine najviše. Jedan zemunski sveštenik je išao, ali građani to nisu rado gledali - sveštenik igra domine, smatralo se da je to neozbiljno.

U "Veneciji“ su ljudi rado sedeli zbog toga sto su lepo posmatrali širinu Dunava, zelenilo banatske obale i nije im bilo dosadno, prolazila je lepo ugladjena publika pristojnog ponašanja, dame po poslednjoj modi sa velikim šešrima, znači jedno ugodno mesto.

- Evo tu na obali. Znate gde je „Venecija“ - izađete prema obali, ovde pored pijace izađete na obalu i idete levo par stotina metara i tu je „Venecija“. U pravcu milicije što je tu gde je pijaca. Bio sam tu kol’ko puta. Tu sam Zemunac 80 godina i kusur. Idemo nekad s društvom da sednemo, a odlazio sam i kao ribolovac. Tu ispod „Venecije“ sam pecao ribu, i ne samo tu, nego duž ove naše obale – od Ušća pa gore do Batajnice skoro. Upecao sam jednog šarana od 12 kg za naše društvo, za ove veterane.

- Tamo ako nađete direktora i kažete u kakvoj ste misiji, ima da vas časti. Tamo se ćaskalo i ako ima nešto u buđelaru, onda se i klopa nabaci i neki napitak dobar.

- On je proslavljao pobede u „Veneciji“. Kad „Partizan“ pobedi onda se ide u „Veneciju“ i slave.

- Nekada se u „Veneciji“ skupljaju ilegalci iz Zemuna, iz raznih oblasti aktivnosti koji su se kroz životni vek svoj družili. Onda se u raznim prigodama tamo u „Veneciji“ organizujemo da se nađemo i tamo padne neka klopa zajednička, aperitiv pre toga, a posle sokovi, itd. da ne pominjem, nije sportski. Jela se riba, neko voli ribu, neko roštilj.

Igrao sam dvanaest godina u „Partizanu“, odigrao sam 470 utakmica i postigao 411 golova. Bio sam dve godine trener u „Partizanu“ i trener reprezentacije Jugoslavije, a inače sam potpukovnik, došao sam u „Partizan“ iz armijskog tima. Igrao sam za „Partizan“, ovde u Sremu, „Ilegalac“ u Zemunu od '61, za reprezentaciju sam igrao.

To je bio moj hendikep, ja sam bio oficir, postoji disciplina – nema da mrdaš, odmah te u raklje uhvate, moraš da budeš primeran. Ali evo tih osam decenija i više, osam i po, proletelo mi je kao jedna oluja kad naiđe. Ne mogu da verujem da mi je otišlo 87 godina. Kada, to nije pojmljivo.

Fudbal posmatram, gledam više na televiziji, odlazim i na utakmice, pratim nekad i ove najmlađe pionirčiće kad imaju neki turnir, onda im ja podelim neke pakete kad me zamole organizatori. Pomažem kad me pitaju, ja sam otvoren za sve strukture fudbalske i u drugim sportovima ako ih nešto interesuje – OK dođi pa ću da ti kažem moje mišljenje o nekim stvarima.



Na Sajmištu, tu su bile bare, gde je sad voda i mi ovako odemo sa košarama, zamutimo vodu i izvučemo šarana. I onda to vučemo preko mosta u gradu i dođemo na pijacu Zeleni venac i onda se sa seljacima džoramo za kajmak i lubenice. A zimi se tu išli na klizanje.

Ja sam imao čamac. Kad su radili obalu onda su mi ukrali čamac. A imao sam najlepši čamac, od šper ploče, sportski. Išao sam stalno na plažu sa njim, preko. Prevozio, išao sam sve do Ratnog ostrva. Fenomenalno, romantika bila na visokom nivou. Imao sam ga skoro trideset godina. I sve danas ću, sutra ću da napravim novi, a posle dvoje dece, pa ovo, pa ono. I postali su skupi čamci. A ja sam taj kupio i renovirao ga, sredio i sve.
Imam i jedan čamac tamo, ali je u raspadnutom stanju. Sada ću da ga izvučem na obalu, da ga repariram, da stavim cveće i da napišem „Savamala“.

Ja sam imao jedno vreme čamac, moj drug je imao, onda sam sve više njega koristio. Bilo je 20-30 čamaca tu na obali. Nije to bilo kao sada, sada su to neke mafije zauzele, bez plaćanja nekih 30,000 godišnje ne možete imati čamac. Ko je došao, kupio čamac, bacio kamen sa buretom i usidrio čamac. Tu ispred „Šarana“ je bila ona trafo stanica za preko i tu smo silazili niz obalu.

 



Tu gde se vidi Opština, na žalost, ta kuća je prodata pre jedno deset godina, to je kuća Voje Pejovića, tu u Mornarskoj ulici. To je bila stara kuća i nije imala podrum,  nego ste u kuću ulazili, penjali ste se pet stepenika i onda ste bili u kući, zato što je ta Mornarska ulica svake godine bila poplavljena. A to se sada ne događa i sada je ovo bilo smešno kad su pravili neku gužvu oko poplave tu, daleko od toga da je Zemun sada ugrožen. Nekad je najveća voda u Zemunu bila negde oko 15. maja zato što se led i sneg topio u Alpima i onda je Dunav bio na ivici. Bila su dva, tri stepenika svega na ovom sadašnjem keju i 1928, ili kada je kej dozidan, zato što je bila poplava. Ima slika gde je „Galebov“ četverac slikan ispred kantara, tu je bila ribarnica. To je bilo poplavljeno i veslački klub „Galeb“ je bio ispred te zgrade.

 



Stari pokojni Sloba Nikolić, koji je pisao himnu o Beogradu, kad on kaže "Kolega, da su mi svaki dan samo dinar davali ove tantijeme što sam sklapao - kreni grade budi gord - ja bih sad bio bogataš. A ja sam to uradio, pa džabe." On je bio strašan čikica, bio je divan profesor i čovek. Eto on je napisao himnu Beogradu koja je i dan danas. Kad ide odjava Radio Televizije, da li se sećate "Kreni grade budi gord..." E onda su momci krenuli Kulovgrade, Kulovgrade.

Obrenović je, jer su oni tada bili na vlasti, dovodio te ljude. Ja sam do skoro bio u češko-slovačkom društvu. To su sve došljaci koji su dovedeni kao poslastičari, muzičari. To je tada bio Beograd koji je usisavao ljude koji bi na neki način formirali da to bude grad. Inače bi to bilo selo, ali čisto selo.

Potpuno su bile pustinje, pesak. Bežanija je bilo selo, stari aerodrom je bio gde je sada info centar, tu je i avion postavljen da se zna da je tu, hangari su tu sve bili. A mi smo na Bezanijskoj kosi gore stanovali. Bežanijska kosa kad smo mi došli je bila samo jedna ulica, selo je celo bilo, bez ijedne prodavnice, bez ičega, pa kad smo klince dobili išli smo u Naša krila, tako se zvalo prema Studentskom gradu. Tu nam je bilo snabdevanje za ishranu i za domaćinstvo. Na celoj Bežanijskoj kosi nije mogla da se kupi vekna hleba ’74, ’75.

Kad su se radili ovi blokovi što ih zovemo geta, onda je iseljen taj deo Bežanijskog sela. Mi smo se sa Bežanijske kose iselili, jer su tad krenuli da urbanizuju Bezanijsku Kosu. Mi smo gore kuću imali i kad su dosli da ruše, nas su iselili koji smo imali kuće stare, poslujuće one kuće od '40. i neke godine i tad su počeli da grade Bežanijsku kosu, to je sve bilo pusto, nenaseljeno i staro, stanovnici su se bavili poljoprivredom, okolo su bile njive. Kad su iseljavali, oni su vam na konto njihovog bavljena poljoprivredom dali jedno celo naselje na Bežanijskoj kosi, kad se popnete ovom Gandijevom, pa prvo skretanje levo, to im je kao glavna ulica, oni još jednu levo samo do brda imaju, oni su dobijali te placeve, pa je pravljena kuća tamo u ulici, a ovamo do brda još jedna ulica, pored te ulice su pravili kao štale za stoku, to je urbanizovano.   



Tu gde je Toplana, tu smo se nekada kupali, bambuse smo tu brali, prodavali. Sve je ovo nekad bilo pod barama. Od Studenjaka na ovamo to ništa nije postojalo. Čak pamtim i kad se rušilo – onaj nasip gde je bila pruga. Sve se puno promenilo.

Blok 70 k’o blok 70, to je jedan od prvih blokova što je napravljen tu posle „6 kaplara“ i to je ceo Novi Beograd. Paviljoni, stara Fontana i 37. blok, ovi „Mercedesi“, 28. blok posle toga, pa 45, pa 70. Posle je to krenulo da se zida, ovo je bila najobičnija peščara. Kad sam se doselio živeo sam tu u četvorospratnicama, one su sve iste. Mene keva pošalje po hleb, bila neka prodavnica tamo, ja odem i ne znam da se vratim, nema brojeva, nema ništa, sve mi isto. A pošto mi je bio stan u prizemlju ja skačem i gledam nameštaj i tako sam i našao.

IMT gde je sad ovde, to je nekada bio kanal, kaldrma, pustinja, trskara, šikara. Kad dođeš iz Paviljona, putuješ, kao da si došao iz velegrada u pustinju. A pazi sad šta je izgrađeno.

’45. godine kad je završen Drugi svetski rat država je išla u izgradnju, onda su ljudi morali da idu da rade besplatno. Zemlja u izgradnji je bila obaveza svih građana, kao što je bilo posle da odeš u vojsku, evo kao što će sad da bude. Znači i sada, za potrebe društva, mora da se organizuje društvo da pomogne državi.

Mi smo eto tu sa tim blokom, i dan danas imamo površina koje su predviđene za neku sportsku manifestaciju, odnosno terene i predviđen Aqua park koji je na žalost eto, to je neka greška države, grada, duž celog našeg bloka postavljano, početo gradilište i dan danas stoji, koliko ima vec - 15 godina? To je jedino ovako da kažemo, ružan deo, moglo je do sad da se ta naša deca dok su bila deca malo pozabave, a sad mogu unučići.    

U to vreme su kvalitetno radili, ove naše zgrade su napravljene po japanski da izdrže 9 stepeni jake zemljotrese i mnogo su lepe. Ja sam imala što sam ostavljala neke parice i on je imao i kupili smo. Inače ne bismo mi dobili, ali u to vreme su bili jeftini stanovi, moglo se kupiti.

Kad smo tražili stan nigde drugo nismo mogli da nađemo stan nego na Bežaniji. Bilo je da se nađe stan ali preko privatnih agencija ali to su oni što su jedan stan prodavali njima trojici. Mi smo čuli da se to dešava i nismo smeli da rizikujemo pa smo stan kupili od državne direkcije. To su bili stanovi koji su još za vreme Miloševića bili namenjeni za vojsku. I tako, to smo plaćali na kredit i na rate.

Tu kod Starog Merkatora soliteri koji su sazidani, ne mogu tačno reći godinu, bilo je predviđeno da na svakom spratu budu po četiri velika stana. I onda je Tito održao čuveni govor u Splitu o radnicima i radničkoj klasi, i onda su stanovi podeljeni dijagonalno, tako da ih sad na svakom spratu ima po osam. Kuhinje su bukvalno jedan trougao, i to je podeljeno uglavnom radnicima IMT-a. Baš su radnički stanovi, a bili su predviđeni kao ogromni luksuzni stanovi. Recimo, ove zgrade preko puta Genexa, zovu ih Generalke, tu su stanove dobili samo drugovi generali.

Niko ne pipa ništa. Zato što je to sve kao privatno vlasništvo, to sve propada, nema love, i kad imaju ne mogu da se dogovore - ovaj nema, ovaj ’oće, ovaj neće. U ono vreme socijalizma i komunizma to je sve bilo državno, vodili su oni računa. Mi nismo vodili ni onda a ne vodimo ni sad. Samo što su svi sad kao gazde neke, „Imam moj stan.“

Onda je bilo oduzimanje stanova i ko je imao višak stambenog prostora useljavali su im stanare. Moja komšinica je trideset godina imala podstanara a deca joj spavala na patosu u dnevnoj sobi, od cele kuće.

Živeo sam na Bulbulderu, do gimnazije sam bio u Savamali, a onda sam se oženio i dobio stan u jednom soliteru u Dimitrija Tucovića. On i danas postoji, jedan ogroman soliter koji je pripadao Skupštini Grada. Ja sam tamo ušao kao ekonomista, ali tamo je stanovala pokojna Stanislava Pešić, Vlada Popović, Dragomir Felba. To su ti ljudi koje je grad nekada želeo da pomogne i da im omogući da imaju gde da žive. Vi danas možete biti najbolja glumica ali ako nemate para da kupite stan bićete kod tate i mame.

Na uglu Deligradske i Birčaninove, to je sad srušeno, to su bile stare zgrade. Bile su dvorišne zgrade sa puno stanova. Zajednički vešernica i WC napolju. Svako je imao sobu i kuhinju, nas je bilo petoro i tu smo živeli. Do 1968. nismo imali centralno grejanje, znate kako je bilo u kupatilima, bili su kazani koji su se ložili i grejala se voda. Dole je bilo ložište i gore je išao kao bojler kao rezervoar. I sad se to znalo – petkom se kupalo, nije moglo da se loži svaki dan.

Bio je neki čika Žika u Domu kulture na Novom Beogradu, gde je Studenjak. Poređa nas sve i baci 5 dinara - matine. To je tamo gde je sad ona Politehnička akademija, tu je nekad bio Dom kulture, tu je bio bioskop, održavale se predstave. U blizini je bila pijaca.
Isto, na Kalemegdanu, dok mi je ćale radio tamo svaki film sam pogledao. On je bio policajac i ja sam svako veče išao u bioskop od 8 sati.

Bioskop „Šumadija“ na Banovom brdu je jedini bioskop koji je imao lože, balkon i lože. Onda mi uđemo u lože. A mi klinci kad smo bili nema love, a u okviru tog objekta ima univerzitet za engleski jezik i neka biblioteka. I onda nas pitaju „Gde ćeš ti?“ a mi kao „U biblioteku.“ i onda samo kroz vrata i u bioskop i onda sednemo u ložu.

- Ja sam jedini u Kameničkoj ulici, niz Kameničku ulicu sam se spuštao sa sličugama. Jer ona je bila džombasta, bila je kaldrma i strma sačuvaj Bože. I dalje sam preko Save kad se zaledila vozio sličuge i prelazio.
- Sad je misaona imenica da se Sava zaledi. Tata moj pokojni je preko Dunava prelazio, imali su velike štapove i preko Dunava prelazili. Išli su preko u snabdevanje.
- Mi smo klinci sa Dunavca išli i iskopavali ribe, kad se zaledi. Male ribice, ovolicke. I zaleđene i one na površini, smrzle se jadne. I mi dođemo klinci na Dunavac, tu smo se kupali. To je sad zatrpano, to je sad Ada Huja. I zaledi se, a mi se leti kupamo. Naravno, sad ja ludak preplivavao Dunav leti tamo i ovamo. A Dunavac je bio fino miran, i onda je on leti za kupanje, a zimi za pecanje. Kad bude zima, onda mi dođemo s jednom sekiricom, led bude ovako debeo. I onda mi klinci iskopamo dva, tri kilograma ribica i odemo kući svi srećni onako promrzli.

- Ruski dom. Tu sam išao i bioskop. Gledao sam onaj ruski film „Pastir Kostja“ to je ruski neki vojskovođa.
- Tu je gde je Kluz bio, ulica kraljice Natalije, Ruski dom, tu je bio bioskop. Sve sam filmove gledala.

- Da li si posle rata gledala „Kameni cvet“,  „Ne okreći se sine“, „Barba Žvane“?

- Ja sam od '60. - kad sam otišla u samice - do '63. - dok se nisam udala - gledala sve filmove. Pošto sam bila slobodna pet sati između posla, radilo se dvokratno, obavezno sam išla u bioskop. Pogotovo zimi, gazdarica neće da založi mnogo, onda idem da se ogrejem u bioskop. Onda malo čokoladicu, neku krem i to grickam u bioskopu i i posle stignem i na posao da se vratim ponovo.

- Bioskop je bio sa drvenim klupama, nije ni bilo stolica, nego drvene klupe. Kozara, Kosmaj, Zvezda.

- Ali tad su bile besplatne karte, siromašno se živelo tada ali je bilo duhovno veće bogatstvo nego danas.

- Bioskop „Beograd“ je imao letnju baštu u Kajmakčalanskoj ulici, iznad Bulevara gore. Još uvek je to bašta jedna, kao park. To je bila letnja bašta bioskopa „Beograd“. Letnja bašta bioskop je bila i gore na Topčideru. Dom Sindikata je novijeg datuma. '56. godine je napravljen Dom Sindikata. Jedan od najstarijih bioskopa je „Balkan“. To je sada ruina. To je zgrada koja je pod zaštitom države. Mislim da je sada izvor fekalija, pacova, čuda. Jos ja kada sam išao u taj u bioskop, moraš noge da sakriješ, da ih podigneš,  to se samo čuje kako miševi tupkaju.

- Dom JNA, sadašnji Dom vojske, pa gore, to je letnja bašta bila. Letnji bioskop, samo leti, zimi ne radi normalno. Sad nema ni jednog bioskopa od onih starih - „Zelengora“ dole u Sarajevskoj i ovamo „Kozara“, „Kosmaj“, „ Jadran“....

- Sad sve pretvaraju u kafiće. Koliko puta poželim da odem u bioskop.

- Evo u opštini bioskop, ja sam išla dva-triput. Stare filmove daju, crno-bijele. Moj dever je bio režiser, Stole Janković, partizanske filmove je režirao. Bar da tako nešto daju.

Znali smo mi, dogovorimo se iz kraja nas 5, 6, 10 idemo u bioskop jedne večeri, druge večeri idemo u pozorište. Pa onda čujemo otvorio se bioskop na Dušanovcu gde je kafana "Vis", to je bio prvi privatni bioskop, čovek je držao privatni bioskop gde je Dušanovačka pijaca, gde je robna kuća sada. Ja sam išao u taj bioskop. Bilo je svuda, bilo je kod Cvetka isto. Posle su tu otvorene prostorije sportske, pa ispod bazena "Gajina kafana", čuvena, znao sam vlasnika. Svaku sam kuću ja znao na Bulevaru, znao ko živi pošto sam ja rođen i živeo i proveo ceo život tu.
Za bioskopski repertoar smo saznavali u štampi. Bilo je u štampi, „Novo vreme“ dnevni list, isto privatno izdanje. Onda je bila štamparija u Ruzveltovoj ulici, "Novi dani". Ova u Kosovskoj je kasnije postala "Borba". Preko oglasa - pozorišta, bioskopi - sve se znalo šta se dešava u gradu. Kasnije je to prešlo u društvene ruke, sve je to bilo privatno.

- Bioskop je potpuno zanemaren, požorišta su manje posećena. Ranije je bilo - tri dana u nedelji pozorište je radilo.

- Godišnju pretplatu sam imala u pozorištu. Pa toalete, duge haljine. Pa se gledamo koja je ljepše uređena, koja je zgodnija. To nije bilo da se propusti predstava, bioskop.

- Većinom je bila subota i nedelja kad se to gledalo.

- U pozorište se nekad išlo da budeš viđen, udavače su u pozorište vodili. A sad ne može ni to da ih natera, sad ih odbija cena karte. A ovo što daju za penzionere, akcije, onda to daju tako loše predstave.

- Na Crvenom krstu Beogradsko dramsko, ja sam tamo bio od osnivanja, od kad je počelo da radi. Imao sam tamo četvrtkom počasnu ulaznicu. Mene je jako voleo direktor, a i radio sam tu u Vukice Mitrović, Zlatiborska ulica je bila tad. Voleo sam da gledam sve pozorišne predstave. Voleo sam Narodno pozorište, Jugoslovensko dramsko. Stare glumce znam, Ljubinku Bobić. Sećate se Ljubinke Bobić – gospođe Ministarke.

- Neprevaziđena.

Pošalje me pokojni otac, 9 sati bilo, po cigarete da mu kupim. I ja trčim preko Trga Republike, bila je ta trafika koja je radila do 10 sati. I šta ja, tu od Obilićevog venca do trga nema 200m. Sutradan ja u školu, kad meni razredni kaže da ti dođe roditelj. Ja, zašto, šta sam napravio? Da ti dođe. Ja ćaletu kažem šta i kako. Šta si napravio? Ja reko' ništa. Pa kako ništa, zašto me zove? Ne znam. Kaže drž’ se dobro kad dođem. Ode ćale, vraća se, smeje se, kaže video te razredni u 9 sati na ulici bez roditelja kako kupuješ cigarete.
Zimski period, hladno napolju, saonice. Moja razredna kaže: “Deco moja, napolju je jako hladno, nemojte da trčite i da se vešate o sanke, nego pravo kući. A znam da ste ovde raznog socijalnog sastava - pazite vaspitanje jedne profesorke – vi koji ste boljestojeći, neka vam mama ili baka da jabuku ili pomorandžu, (ja u to vreme nisam ni video pomorandžu) a vi koji niste dobrostojeći, mama ili bakica neka uzmu glavicu kupusa, tu su vitamini.“ I ja idem Ugrinovačkom ulicom i vičem “Majka, daj mi kupusa“, jer ja sam moju baku po mami tako zvao. Oni su bili i predavači i vaspitači, a danas su profesori samo predavači i učitelji, nisu vaspitači. E, to je naša velika tuga. Tu se gubi naš naraštaj i ono domaće vaspitanje.
Ne može neko da ostane na nivou da stalno bude socijalno ugrožen. Država mora o njemu da vodi računa, mora da pruži jednake šanse za sve, mora da mu obezbedi besplatno obrazovanje, jer nije besplatno obrazovanje. Treba da dođe u školu, treba nešto da jede, treba da kupi školski pribor, treba nešto da obuče, treba porodici nešto da ostavi kući, a to košta. I sad stavite to na papir i videćete, a mi promovišemo da je obrazovanje besplatno. Ako je besplatno, onda mora da ima besplatan, organizovan prevoz od kuće do škole, nikakav zakon, da li je to 200 metara ili 2 kilometra. On ako koristi prevoz, on mora da mu bude obezbeđen, da ima užinu, da ima školski pribor, a ne da uzima od socijalnog 4-5 hiljada za knjige, on potroši za nešto drugo i nema i dođe u školu bez knjiga, a uzeo je od društva pare, znači to su sve zloupotrebe koje treba kontrolisati.

Sad ima tih privatnih škola, tu deca dok sam se ja okrenula kažu "Ja sam završio.“ "Šta si završio?“ "Ekonomiju“ "Pa kakva ti je titula?“ "Diplomirani ekonomista.“ "Koliko smo mi morali muka i jada da prođemo da dođemo do diplomiranog ekonomiste.“ Kažu "Ne treba sve to za posao.“ Ali treba za život, obrazovanje, stičeš širinu, stičeš šire vidike, ovako samo sedneš za kompjuter i gledaš šta ćeš sa onim softverom. Zuri po ceo dan u to, koji su to široki pogledi. Gde je to veliko znanje?
Ja kad sam bila u pubertetu, ja sam verovala da sam ružna i kod koga ću ja da proverim taj podatak - nego kod moje bake. Ja dođem i kažem: “Jel’ sam ja lepa?“ A ona kaže “Nisi, lepuškasta si“. I ja posle par godina, to je prošlo i ja pitam: “Nano, zašto si mi to rekla?“ A ona kaže: “Da se ne uobraziš“, jer to nije osobina dobra, znaš išlo se na to da se obrazujemo.
Sećam se parkara "Ne smeš da gaziš travu.“ Žicom opasano, maltene struja puštena, onaj zelembać ide i odmah te vodi kod tate i mame ako gaziš travu. Sad ovde stave kola pod šljivu ili pod lipu i šta ih briga. I niko tu ne reaguje. Čuvali su, održavali, čistili. Znalo se kad je kućni red i tada nema šanse da nađete nekoga na ulici.
Sećam se obdaništa, moje prve ljubavi u obdaništu, pegavog Mikice, igranki. Nas četiri, pet godina klinaca. To je bilo jako lepo. Vaspitači su bili jako kreativni. Kreativne radionice, priredbe, mi smo bili cvetići. Svako je kao bio neki cvet, ja recimo visibaba, đurđevak i to. Kad su pravili male modele kao sad za Barbiku, i onda nama šiju od krep papira. To je bio nezaboravan doživljaj. Pa su mame pravile one patikice baletske, suknjice sve od papira. To je bilo prelepo.
Tata je negde našao, znam tu priču, negde je našao pomorandžu, to je tad bilo retko naći. Onda je hteo kao meni da da da jedem, mama je rekla ne, ima da nauči da deli. I onda sam je podelila na tri dela. Onda se od malena učilo da se treba ravnopravno deliti, a ne sve za sebe. I onda u obdaništu, ako jedno dete donese kiflu,što je onako bilo jel, svi smo čupkali prstićima da podelimo. Pa su onda bile tvrde bombone 505, to smo delili. Vaspitačica je sekla nožem da svi podelimo lepo. 
Daju ljudi sebi značaj koji nemaju. Što kaže moja koleginica koja dok sam radila u banci, radi stranku koja je došla iz Bora, uzeo čovek neplaćen dan, platio voz za posao koji traje 15 minuta, 20 u vrh glave, i ona kaze dođi prekosutra. Čovek počeo da kuka, zadesim se ja slučajno u njenoj kancelariji i kažem “Alo Ana šta radiš, bre završi to čoveku“ i ona kaže “Dobro, dođite za dva i po sata“. Kad je on izašao, ja kažem “Zašto to radiš?“, a ona kaže: “Ja imam svoj renome“.
Išla sam i na igranke, ranije se nije zvalo Gradsko saobraćajno nego Belsap i tu smo išli na igranke, onda smo išli kod “Lazarca”, pa u Glavnu poštu isto, gde sve nisam išla. Od utorka do četvrtka perem svako veče tati noge da bi me pustio. Tako je onda bilo, nema. A majka jadna, stoji na kapiji i čeka, ako malo zakasnim ona samo “Hm, hm…” kašlje kao da tata ne čuje da idem. Nisu bile plastične flaše, onda ja kad dođem smrznuta, zima, ja mala, a ona sipa flašu tople vode pa pod noge.
- Kalemegdan, gde su „Zvezda“ i „Partizan“ tu je bila letnja bašta i tu su se održavale igranke.

- Mile Lojpur je svirao, igranka je počinjala pesmom „Mile jedan, Mile dva, Mile Lojpur to sam ja. Mile svira trubu, Mile kontrabas, ja se derem na sav glas.“ Najlepša devojka koja je u to vreme tamo igrala je bila Sunčica, sestra Bate Kamenog, jednog od prvih naših kaskadera.

- „Lazarac“ i „Lola“ studentski dom, to je sad menza ustvari. To je donekle bilo, ali ovo su bile udarne.

- I gde je sada Elektrotehnička škola, u Narodnog fronta, tu sam išla na igranke.



Igranke u Domu omladine. E kad je počela era disko klubova, onda je to bio “Cepelin”, gde je beše bio “Cepelin”, uh sad sam i zaboravio. “Euridika”, onda i klub “M” u “Mažestiku” je bio kao. Sve je to tako do ‘80. dok se nisam oženio, onda sam sve to zaboravio - gde su klubovi, gde su kafane.
- To je bilo kao sad kad neki muzički idol dođe. Bila je recimo turneja „Pesma leta“, pa se putovalo kroz Jugoslaviju, trajalo je po tri meseca. To je bila ekipa tih pevača počev od Cuneta, Tozovca, Lepe, Silvana. Šaban je mlađi, Miroslav Ilić mlađi. Bilo ih je, Mile Bogdanović, Trandafilović, ta stara generacija. Pa Babić, Stanislava Stošić, Vasilija Radojčić.

- „Zašto pitaš kol'ko mi je leta“.

- Safet Isović, Aleksandar Sarievski, Nikola Badev.

- Nada Mamula.

- Bilo je tih starih pevača koji su u odnosu na ovo sad...

- Himzo Polovina.

- Pa recimo i Toma Zdravković je iz te generacije. U kafanama je toga bilo ali to nisu bili današnjeg oblika splavova, kafića nego kafana u pravom smislu i tu se to održavalo, a ovo se išlo po gradovima Jugoslavije, po trgovima, domovima kulture. U Beogradu su se uglavnom održavali koncerti na Tašmajdanu.

- Pa Dom sindikata.

- Kasnije je došao Sava centar. Ali bilo je drugačijeg pevanja, drugačija muzika, drugačije su pesme bile, bilo da je izvorna ili je bila pesma koja je imala smisla. Nemam ništa protiv Karleuše, ja ne znam da pevam, ali danas je tehnika toliko uznapredovala da je dovoljno samo da otvaraju usta a pesma ide kao play back.
Mama mi je kupila igračke plehane, šerpica, ne znam tiganj, poklopočići i ja sva srećna. I držim tiganjčić onaj sa drščicom i izvukla ruku napolje, jer je tramvaj imao mrežu sa strane i sedište, drvena sedišta. Tramvaj ide a ti se lepo luftiraš i bude fino. A ja pojma nemam koliko sam imala godina, znam da sam bila mala, jer sam ja izvukla ruku napolje i naiđe bandera i udari moj tiganjčić i ispadne. Bože moje tuge.
Kad smo išli na praksu u „Jugoštampu“, onda moj otac, pošto je isto bio kočijaš, pokupi nas, mene Veru jednu, pa onda Beba, Jozefina, ona Slavenka a mi smo je zvali Beba. Onda sve pokupimo i moj tata nas sve razbacuje, k’o taksi. Gradski prevoz je išao do bioskopa „Beograd“, do Terazija. Dva dinara je koštao tramvaj. Ali bio je onaj pilićar pozadi. Nismo smeli da ulazimo na prednja vrata, samo one dame sa belim rukavicama, a mi smo pozadi. Onaj pilićar je bio, mreža. Za nas mlade to je bio raj. Mi smo voleli to.
- Moja mama je išla peške na posao s jednog kraja  na drugi kraj grada. Ja se sećam samo tramvaja , bio je otvoren Bulevarom imao je rešetke sa crvene, pa smo sedeli to kao terasica, mnogo lepo.

- Radost je bila u Beogradu kad nam dođe novi tip tramvaja. Ranije kad sam ja došao u Beograd to su bili uglavnom otvoreni tramvaji - uskočiš, kad dođe stanica iskočiš.
Iza klanice je bila kafilerija prema Višnjici, gde je sad omladinsko igralište tu. Aca je otvorio kafanu, došao iz Dalmacije, mlad čovek, služio, služio i ostala mu ta kafana. Poznat je i bio posle rata, ali imao je nadimak Aca Devetka. Zašto devetka, zato što je tu išao tramvaj broj 9. Tramvaj je išao tom ulicom 29 novembar. Tramvaj je išao Prištinskom, danas 14. decembra, ovde gore tu je išao tramvaj - Prištinac do Crvenog krsta.
Mi smo išli na slavu kod jedne koleginice u Zemunu, a nije bilo prevoza. A gramofon nam je bio ručni i mi pustimo i pevamo. Do Zemuna se išlo brodom, od pristaništa do Zemuna. ’51, ’52. je ceo brod sa 105 putnika potonuo i prestao je da se koristi. Tada je počeo saobraćaj, inače uopšte nije bilo saobraćaja do Zemuna.

Ja sam baš gledao kad je „Niš“ prebacivao iz Beograda i Zemuna, kad se potopio. Nag'o se tamo, oni se uplašili pošto je bilo nevreme. Nagli se na jednu stranu, to se napunilo, dosta je bilo.



I brodovima su se lubenice prevozile, a to je pristanište gde je snabdevan Zeleni venac. I ja tu plivam, plivam i samo povučem zadnji deo i 5, 6 lubenica u vodu, a one ne tonu.

- Senjak je imao svoju stanicu železničku, sećam se. Tu gde je Sajam sada, tu smo izlazili i peške išli.

- Tu je bila početna stanica voza uskog koloseka, tu iza šećerane. Ja znam kad smo išli za Sarajevo, tu smo išli na vozić uskotračni - Ćira.

- Šećerna repa se tu dovozila.

- A odatle smo išli za Bosnu, odatle je moralo da se ide. Sa tom uskom do Sarajeva, ako hoćete dalje dole na Nikšić, imala je pruga Sarajevo-Nikšić. Sad se više ne pominje ta stanica i ta pruga na Čukarici.
Ja sam bila u Žarkovu, vozom smo putovali do Čukarice - Ćira je išao od Obrenovca, ustvari Valjeva. Sa Čukarice je tramvaj išao od Vojne akademije. Na posao smo išli peške.
Glavni prevoz iz Zemuna za Beograd bile su lađe "Jugoslavija" i "Otadžbina". Zemunske piljarice su prenosile svoju robu na Jovanovu pijacu. One dođu u ranim jutarnjim časovima, donesu svoju robu, piljarice pokupe jedan tovar lađe i i istovare u Beograd na Bajlonovu pijacu. Mi drugog prevoza nismo imali.
Sin Titov, Miša Broz, je imao Vespu u to vreme. A mi klinčadija, on je bio stariji od nas i sad on normalno za vreme nastave stavi neku devojku na vespu, vrrrrrr i onda nije bilo toliko automobila, i svi kroz prozor, aaaa kao Miša sa nekom devojkom.
To je bilo posle rata, toliko nismo imali jer su kuće bile razvaljene, onda je neko smislio tepih kartoleum - pravio je tepihe od kartona sa nacrtanim tepihom, kao kada biste sad skenirali na ovo tepih i to premazano nekim lakom, a guma odozdo. I to se uvozilo, mislim da je iz Nemačke stizalo. Tepisi su bili urolani kao sadašnji tepisi, kao falš tepih. Pošto nemaš tepih ni da kupiš niti imaš kući. Sećam se moja mama je bila presrećna jer je negde naletala i kupila jedan. Dole je bila neka podloga, nešto, neka guma pa gore plastika, kao linoleum neki i to je bilo u sobi ispod jednog ovakvog stola, luksuz. I onda moj brat napravi žurku i dođu drugarice sa štiklicama i izbuše ga. Jao kad je mama došla, mislila sam da će da umre. To je bio tepih u sobi.
Svuda su bile poslastičarnice, jedno vreme sam se navadila sa drugaricom svaki dan posle škole da idemo na tulumbe. Kad smo stale na vagu, prestale smo.
Bosiljčić je prezime tih bombondžija. Još uvek je radnja u drvenom izlogu, ne ovo PVC, ali ima razloga jer to je starina. U ono vreme njihov otac je držao. Bilo je bombona, liciderskih srca, ratluk. Kod njih je i sada najejftiniji u gradu ratluk raznih vrsta – od ruža, orasi... Ako je kod drugih 600, kod njih je 550. I ne samo što je sveže, nego od njih potiče. Ja recimo uzmem od njih pa prodajem na drugom mestu. I danas se kod njih snabdevaju i ove radnje zdrave hrane.

Od poslastičarnica to se zna: "Medved" i "Pelivan" i u Bulevaru gore "Bombaj". "Bolonja" je kasnije došla ali "Pelivan" je još od kada, kod Češke Ambasade, tu je i danas. Tu gde je "Servantes", tu je bio "Medved". Gore su "Bolonja" i "Bombaj" i ima "Jadran" kod Depoa.
Pa onda ćeten alva, bela sa orasima. Malo ih ima koji je dobro prave. Pa taan alva sa čokoladom, najbolju prave u jednom mestu prema bugarskoj granici. To je oblik kao kada bii kofu okrenuli naopako, okrugla i dole okrugla i ovako... I onda se seče. Poslastičarnica „Carigrad“ Prizrenskom nizbrdo sa leve strane i kod bioskopa „Zvezda“ u Maršala Tita, to je bila čuvena poslastičarnica.

- Moja žena je radila u pošti, u kamenoj zgradi, i onda izađu kod „Pelivana“ po flašu boze.
- Šampite i boza. Ili špricer limunada.
Pravila se baklava i vanilice. Mada, meni je vanilica penzionerska. Ja sam ljubitelj prave torte, nikako voćne, znači da bude čokolada, orah, puter. I sutlijaš nam je bio slatkiš. Pa proja kad se pravila, današnja proja je kao torta, unutra čak neko stavlja i šunku. Nekada se pravila baklava, sutlijaš, krofne. Meni je to ostalo u sećanju, majka napravi ovako vanglu krofni, a nas tri brata i sad kad je pravoslavna Nova Godina, stavi se neki dinar, srebrnjak i mi deca jedemo i tražimo, merimo kao koja je teža.
- Moja baka dođe kod nas, nas troje dece. Ona u marami svojoj nekoliko bombona, sve se ulepilo u dlake, mi to stavimo pod česmu i operemo te bombone i uživamo.

- Ništa se nije imalo. Kad dobiješ kocku šećera, čoveče. Moja baka je donese u ruci, pa kad je uzmeš ona mokra.
Kad se okupljaju ovde po kafićima, nama je to ispod prozora, mi smo u onim dvospratnicama, dozivaju se, psuju na glas, bude ceo komšiluk. Jedne noći nisam mogla da izdržim.
Galame strahovito. Recimo, oni imaju izbačenu terasu koju bi trebalo da zatvore, pa nisu i onda za vreme pauze, puše tu, piju kafu, galame i sve moguće, on čovek ne može uopšte da otvori prozor ni od kuhinje ni od dnevne sobe radi tog dima i tih galama, a ja sam na četvrtom spratu sa koga dreknem na njih da ućute, ako ne ućute, ja tako jednog dana sam ne videći da je i direktorka sa njima iz centra i nju sam polila sa vodom i izvinila se kao da polivam cveće.
Pravili smo prangije, one velike prangije, fi 20 mm. I onda smo išli po apoteci tražili da nam prodaju šalitre. I kada su videli da mi masovno za Božić uzimamo šalitru da bi stavljali u prangiju, kad to prasne, ko iz topa. Pa onda zabranili deci da uzimaju šalitru, onda smo mi kupovali šibice, na jednom nema nigde u gradu šibica, deca pokupovala šibice skidaju samo zrno i prave taj prasak, sačuvaj Bože.
- Noćni život celog Beograda prebačen je na Savamalu i uopšte ne može da se spava.

- Ne možemo spavati tamo, pošto smo tu blizu. Bunili smo se, jako je velika muzika, galama, ne može se spavati noću. Celu noć.
Dvorišta na Voždovcu mirisala na kafu jer se pekla kafa u dvorištu. Imao je pržun, bilo da je na struju šporet ili je bila vatra neka ili onaj kao mali rešo, a gore je pržun . I vi ovako okrećete, unutra imaju peraja u toj šerpici i vi rukom okrećete i pečete. I povremeno otvorite da vidte boju kafe. Jer se kupovala nepečena kafa.
Više su kod mene dolazili nego ja što sam išla, zato što sam krojačica. Svakome treba nešto da uradiš. Nisam imala prijavljenu firmu jer nisam mogla, posle toga se muž razboleo, troje dece i uvek sam radila za dopunu. Ko sve nije dolazio. Šila sam za komšiluk, za prijatelje, za neprijatelje po neki put. Sve znam pozamanterije u kraju, gde su dobre igle, u po noći me probudi. Ja sam pred komisijom polagala, ja sam učila, samo nisam imala uslove da držim radnju, a mogla sam, na sred Terazija, to su mi ljudi rekli. Radim kao za sebe, ne samo da uzmem pare, pa šta me briga za dalje. I dan danas je tako. Mene poznaju i u Njujorku, u Kanadi. Kad dođe od doktorke ćerka iz Njujorka uvek ima popravke, ona kaže „Tetka Savka da te mogu odvesti tamo pare da zaradiš.“
Ja sam bio u Starom gradu, nezgodan kraj, bilo je dosta dripaca, onda otimanje dece. Ja sam bio inspektor, imali smo tako divne ljude, da se nasmeje čovek i imali smo sve ostalo - viceve, priče. Čak su dolazili i viši inspektori, imate vremena i da se šalite, za sve imamo vremena, a imate i za posao. Vodio sam 25 organa. Posao koji je vrlo težak, tatini sinovi, mi ga privedemo, a on ocu “Alo…”
Znate šta, ja sam bila lekar u Starom gradu po ambulantama. Moje sestre su stalno volele da gledaju i ja im jednog dana kupim, a  "Politika" je štampala ono gledanje u šolju. Imate vi obaveštenje kako se gleda u šolju. I donesem računajući da će to tu da bude, ali to je neko odneo kod kuće. Jer faktički nismo imali šta da radimo, to su bila preduzeća.
- On dođe sa posla, legne i čita novine. Ja sam sve radila. Nikad nisam popodne spavala, ja sam sve po danu radila, i legnem u 10.

- Ranije muž dođe sa posla – fotelja i novine obavezno.

- Sad mladi sa ženama rade. Ja gledam i zet i sin pomažu.

Nekada ja i žena odemo na odmor. kad se vratimo čekaju nas dve plate. Kupimo kola, recimo Bubu Folksvagen, pa posle tri godine kupim Golfa. A danas posle dvadeset pet godina staža vi imate trideset dana i onda uzmete iz dva dela.

BEOGAĐANKA

To su sve bile zgradice, udžerice, one su ispod bile, gore je bila ulica. Tu je profesor Magarašević  jedini rendgenolog tu imao ordinaciju. Kakva je to bila ordinacija, da se čudiš – nikakva, ali radila je privatno za vreme bivše Jugoslavije. A sada kad treba privatno da otvoriš, treba sve uslove da ispuniš. Sve je to bilo tako, nikako, najsiromašnije naselje.

- Pre Beograđanke tu su bile male zgradice, male kućice. Sećam se to je bio period moje osnovne škole ’60ih. Tu je bila „Soko Štark“ radnjica, a pored gde je sad „Jugopetrol“, onaj „Follow me“ gde je bio, na tom potezu je bio časovničar koji je nama otkupljivao čokoladice zbog sličica koje su bile u njima - da nam čokoladicu i nešto novca a uzme sličicu.

Pošto je taj deo srušen uspela sam da se izboksujem kod tadašnjeg predsednika opštine da dobijemo istu opštinu pošto smo i moja majka i ja odrasle na toj opštini i dobila sam stan na uglu Sinđelićeve i Mileševske. To je bila čudna zgrada, iz dve ulice je bila, jedan deo je pripadao Republičkom Izvršnom Veću, a drugi Direkciji za izgradnju i rekonstrukciju Beograda. To je bila zgrada u kojoj su ti koji su radili u RIP ili Direkciji imali svoje stanove. Ja sam tu slučajno uspela da dobijem stan tako što je tu živela jedna gospođa, naša književnica koja je iseljena, to je bila njihova zgrada, ali je kada su srušili tu njenu zgradu njoj su dali privremeni boravak s tim da se vrati tu. Međutim, nisu je vratili, ja sam dobila taj njen stan. Meni je bilo jako neprijatno što sam dobila taj stan, ali dobila sam ga na osnovu dokaza koje sam donela jer je bilo potrebno da mama ostane tu – imala je tešku bolest i nije smela da bude udaljena mnogo od lekara. Ostala sam na Vračaru.

Od Dvora gde su svetkovine, a gde danas naš Predsednik sedi, ima prolaz, tunel gde su se kralj i njegovi spremali da beže ako bude potrebno, i koji vodi u Dobrinjsku ulicu. Tu su posle rata nađena silna dokumenta koja su se ne znam na šta odnosila jer to je bila tajna. Taj prolaz i danas postoji.

saznajte više

- Prvi tzv. električni tramvaj išao je od Terazija do Topčidera.

- Tako smo išli u šetnju, to nam je bila glavna šetnja – gde ćemo da idemo - samo u Topčider.

- Od Kalemengdana do Slavije je bio konjski tramvaj – tramvaj koji vuku dva konja. To je bilo za šetnju, oni nisu imali stanicu uopšte, nego idu, idu, idu, pa kad neko hoće da se popne digne ruku, on stane, primi ga. Bili su kondukteri.

- Niko se nije švercovao u to vreme. Taman posla u trolejbusu da se švercuješ.



Meštrović je dobio kao zadatak da uradi skulpturu Pobednika zbog pobede nad Turcima. On je to uradio i to je bilo predviđeno da bude u centru grada. Međutim, kad je bilo doneto to, beogradske dame su bile šokirane, jer je čovek bio go. I rekli su da to je sablazan, to ne dolazi u obzir. I onda su mislili, mislili, mislili i tadašnji profesor Arhitektonskog fakulteta se setio da se stavi na Ušće i on je i danas na Ušću. Samo zato što je bio go. To je bilo valjda negde 1934.

 

Postoji na Čukarici udruženje koje se zove po čuvenom doktoru Rajsu, onih čiji su preci imali neki dodir sa doktorom Rajsom. Ja sam na primer imala knjigu koju je moj deda, kada je ranjen i kada ga je doktor Rajs operisao, dobio na poklon od njega. Išao je na lečenje u Francusku i napisao mu je posvetu na francuskom u toj knjizi.

 

STOMATOLOŠKI FAKULTET

- Ta zgrada je nekada bila dom časnih sestara koje su radile kao bolničarke u našim bolnicama pre rata i koje su držale francusko zabavište.

- To je u Rankeovoj ulici, sada je Stomatološki fakultet, Rankeova 4. Unutra je menjano ali spolja nije ništa menjano, osim što je gore podignuto još spratova.

- Istu takvu zgradu imate u ulici koja vodi od Kneza Miloša do bolnice. Od Kneza Miloša do Urgentnog centra. U toj ulici su isto bile časne sestre koje su radile baš u bolnici.

- Treći dom časnih sestara je bio pored Železničke bolnice. Dugo su te časne sestre raspoređivane po bolnicama.

- Ima dom časnik sestara pored Vojno-medicinske akademije. Kad sam ja bila student bile su tu.

- Kad se gradio Novi Beograd, radila sam u „Partizanskom putu“ kao prevodilac, filolog sam inače. Peščano, kako je to bilo sve, nije još uvek živ grad, nema dušu.
- Spavaonica, tako smo ga prozvali čim je podignut.
- Mnogo mešano. Međutim to nije trebalo tako da bude. Tamo je otišlo mnogo mladog sveta, a roditelji su ostali u Beogradu.

U Njegoševoj, iza prelaza Beogradske, tu mi penzioneri zgrade idemo,  u tom delu sa leve strane, bile su tri prelepe privatne kuće,  ja sam u jednoj stanovala. Tri tu, pa je posle išao ovaj naš ambasador. To je sve srušeno i napravljen je vojni blok. Ta velika zgrada od početka naše ulice, pa do kraja Braće Nedića to je sve vojna zgrada, tu su sve prelepe porodične kuće sa dvorištem i cvećem bile srušene. Čini mi se da je to bio najlepši deo. To je Njegoševa ulica, od Beogradske, seče Beogradsku i ide dalje Njegoševom prema pijaci. 33, 35, 37, sve su bile porodične kuće. Sad je vojna zgrada i tu su dole kafići, knjižare i šta ja znam.

- A kafići obavezno.

Foto

Tu smo se u centru Ustaničke ulice uselili u jednu privatnu kuću, a naročito smo tražili kuću zato što mi je svekar bio star. Plaćali smo u to vreme 36.000 stanarinu a meni je bila plata 30.000. A sad deca ne idu, sede kod roditelja. A mi smo otišli. Moj svekar sedi na stepeništu i dete mi je bilo oko dve godine. Odatle do kraja to su bili kućerci, sobice, sobice, tu je možda bilo po trideset stanara. I sad moj sin kako ko prođe „Čiko šta nosiš? Daj mi malo hleba.“ Naučio sasvim drugi mentalitet. Ja koja sam došla iz centra grada otišla tamo u jedan ambijent neshvatljiv. Pa mi kaže jedna moja tehničarka „Znate šta radi vaš svekar, idu sa unukom na pijacu Dušanovačku, kupe po parče sira i na putu kući ga jedu da ih vi ne grdite.“ Idu tako, jedan drži parče sira, drži i drugi, ovaj dete, ovaj star čovek, jedu sir ulicom, dođu kući i ne kažu da su jeli sir. To je ambijent sasvim drukčiji, poznavala sam ne znam koliko ljudi u toj ulici do kraja. A ovde kad smo došli, niko nikoga ne poznaje. Moj svekar kad je došao u Mišarsku ulicu kaže „Majku mu, pa bar da mi neko opsuje majku ili kaže Dobar dan deda.“ Kako će da ti kaže kad te ne poznaje. Kad je došao ovde da živi nije mogao da shvati da živi na spratu. Tu je na ćošku, gde je sad Jugohemija bila jedna radionica šusterska gde je svaki dan išao na razgovor, mi mu napunimo flašicu rakije one makedonske, taj mu da stolicu i čekaju mušterije.U Resavskoj ulici je bila kafana i on je išao svaki dan kao gazda u kafanu i kad mu se neko javi „Dobar dan deda, kako si?“ on kaže „Dobro sam, odakle si ti sinko, ’ajd dođi kod nas na kafu.“ Tako da ja uopšte nisam znala ko nam dolazi na kafu, tu je bila kućna pomoćnica i njegove goste primala. Toliko je to druženje bilo.

- To je ono čuveno „Svratite.“

- Kad smo bili na Dušanovcu za njegov imendan (Spasovdan) kako koga vidi „Da mi dođeš na imendan“. I meni kaže ta gazdarica „Znate li vi da deda zove svakog prolaznika na imendan. Je l’ se vi spremate?“ A to je otprilike bilo kad je bio zemljotres u Skoplju, muž mi nije bio tu, bio je stalno tamo u toj ekipi, i ja kažem mojoj mami „Šta da radim?“ Nisi mogao toliko da spremaš, nisi imao gde da ložiš. I napravimo kolače i stvarno ja ne znam koliko je ljudi došlo da ga ne uvredi. To je kod Tomazeove.Tu sam ušla u jedan ambijent seljački. Tu sam ja prvi put videla kako narod živi. Ja sam gradsko dete, pošteđeno svega.

Mene svi znaju kao vatrogasca, a niko ne zna i ne spominje da sam završio fakultet. Profesionalno sam se bavio vatrogasom, otišao u penziju, a pre toga sam izvesno vreme bio starešina vatrogasne jedinice. Sad su naši bili u Francuskoj na svetskom takmičenju, davali su podatke za naše vatrogastvo u Srbiji - mi smo na žalost to malo deplasirali. Vatrogasni savez Srbije, koji sam ja vodio desetak godina, je bio stručni centar, kao što je u Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj jer pazi, sad sve radi policija.



- U Đure Đakovića je lepo bilo, komšiluk je bio strašan, jedni kod drugih na kafu, onda ogovaranje ovo valja ovo ne valja, da li si veš oprala lepo, da li si ga prostrla, kakav ti je veš, svi su to gledali. Prostirete veš, pa prvo idu peškiri, pa krpe, pa donji veš, a oni sve gledaju sa prozora da li je dobro oprano. Sve se to tako gledalo.

- To se i sad gleda. Ja kad sam na Konjarniku u poslednje vreme, pa  prostirem što sam donela iz Kuvajta neke čaršave fantastične i jedna mi komšinica priđe „Jao komšinice koliko imate tih čaršava, tih miljea, odakle vam to?“ Mislim se pusti me ženo. Znači ona to gleda svaki put kad ja prostirem.

- Kad su napravili u Sarajevskoj ulici onu staklenu zgradu, pa posle onu kod „Londona“. Tu je bila kafana „London“ pa posle staklena zgrada. A ja umirem, nerviram se. I odemo u Francusku da učimo jezik, a sin mi kaže „Pogledaj mama – to je nova arhitektura, nemoj više da mi pominješ Sarajevsku i Maršala Tita.“
- Jeste za njih novo ali za stanovnike to nije lepo. Za nas je to ruglo bilo.

U ulici Kneza Miloša, to je sve bio drvored. Sve su to isekli ispred Skupštine i celom ulicom Kneza Miloša da bi proširili ulicu. Svi smo pisali peticiju, i Opština i Sindikat su bili jaki ali Vlada nije slušala. Uvek ima neki borac koji pokrene akciju, ali ništa, to je bilo planski da se proširuje ulica. To je žila kucavica, oni su je proširili.

- Pa znate koliko je u Beogradskoj ulici malih zgrada bilo, pa sa bašticama lepim.

- Znam i kad je Dvor bio ograđen sa zelenom ogradom od gvožđa. Tu, na ćošku Dragoslava Jovanovića bila je kapija i stražarsko mesto. Moj svekar kad je došao u Beograd, ide dole pa se hvali „Znaš bre tito moj gde me doveo, da sedim u kraljev dvor.“ On je tu sedeo na klupi i za njega je to, za čoveka iz onog veka, to bilo nešto – da sedi u kraljevom dvoru. Posle su skinuli ogradu i pustili narod da slobodno šeta.

- Meni se to svidelo, ruku na srce,lepa je bila ta ograda, ali dobila se neka širina, prostor, neki vidik lepši.

- Kad se gradilo posle bombardovanja, to su ruševine bile, mi smo išli na radne akcije. To se sve čistilo, cigle smo nosili, prenosili. Tašmajdan je isto bio ruiniran, to smo isto radili.

- Moja mama nije dala. Od nas četvoro, dvoje starijih su išli na radne akcije, a nas dvoje majka nije dala. Kaže: "Dosta je dvoje.“  A moja sestra je bila udarnik, kao. Vodi nas u bioskop i svi moraju da čekaju red a ona dobije karte za nas četvoro braće i sestara. Kad se vratila sa prve pruge ja je nisam poznala. Imala je neku bluzu, ja sad vidim nije ni plava nije ni bela, ona je toliko nju nosila da je od sunca promenila boju.

Kada su došli ovde, moji su dobili zemlju. Oni su to isušivali, sređivali, ali uslov je bio da pređu u pravoslavnu veru. Oni su svi prešli na pravoslavlje, nakalemili su prvo “ević“, pa je prezime bilo Kalmarević. Kad su prešli u veru, znate kako to ide, kod pravoslavaca je slava jako bitna, a pošto je najveći svetac u Mađarskoj Sent Ištvan, oni su uzeli Sveti Stevan, Sv. Ištvana su preveli u Sv. Stevana i to je na treći dan Božića.

Tako se razvijao Beograd, generacije su išle levo-desno. Posle rata, ja sam ‘31. godište, sam sreo mog pradedu koji se zove Ferenc i koji nije znao ni srpski dovoljno a imao je oko 100 godina.

Žarkovo je bilo jedno selo na periferiji Beograda. To je bila jedna selendra, moj stric je do rata vozio mleko u Beograd, sa konjima - jedan konj, a pozadi četiri rupe sa četiri kante – čeze. To je bilo selo. Ima još par seljaka koji gaje svinje na Banovom brdu, zapravo u Žarkovu.

Deset godina sam bio direktor ugostiteljskog preduzeća „Tri grozda“, to je ono tamo gde je sada „Orač“, tu je bila „Vltava“, pa „Trandafilović“, pa svi oko Kalenića, to je bilo „Tri grozda“. Onda sam otišao u preduzeće koje se zvalo „Višnjica. Njihovi restorani su „Dva jelena“ „Dušanov grad“, „Takovski grm“ itd. Bio sam direktor kao ekonomista. Ja nisam ugostitelj i ja sam njima rekao „Ja nisam došao ovde da pravim paprikaš. Vi zaradite, a mi ćemo obrtati novac da bi vi bili bogatiji.“ U firmi gde sam ja radio je bilo 1500 radnika, mi smo za nekoliko godina doveli listu stambeno ugroženih do nivoa tri godine – ko je imao tri godine staža već je imao stan. U jednom cugu smo na Miljakovcu kupili 135 stanova. Oni koji su imali male stanove davali su ih za velike, pa se još trideset stanova pojavilo, tako da se 160 ljudi u jednom cugu uselilo. To je bio moj posao, ja sam bio ekonomista, oni su pravili paprikaš i ćevape, a mi smo obrtali novac da im bude bolje.

Počeo sam V mušku gimnaziju. Ona se nalazi gde je opština Savski venac, ali u dvorištu. Tamo je Kanadska Ambasada, malo levlje prema „Londonu“. Svi su je zvali V muška putnička gimnazija. Išao sam u školu s Rajkom Mitićem samo je on tada bio VIII razred gimnazije a ja I. Rajko je iz Košutnjaka vozom dolazio u školu i uz ulicu Vojvode Milenka koja vodi na Kneza Miloša. Tu su svako jutro putnici, đaci koji su, bilo da je iz Resnika ili Ripnja, vozom dolazili u školu. To nije bio Ćira, bio je to običan voz za Ripanj, Resnik, to je niška pruga.

Tamo gde sam ja rođen nije postojala pravoslavna crkva i mama i tata su me krstili na groblju u crkvi sv. Nikole. Moj prijatelj i kolega je sin popa koji me je krstio. Taj pop je posle crkve sv. Nikole dobio razmeštaj u crkvu Aleksandra Nevskog u Dušanovoj ulici. I pre onog čuvenog bombardovanja od strane Saveznika 1944. na dan Uskrsa, nekoliko dana pre jedan njegov parohijan iz Đure Đakovića došao je da zamoli popa da na dan Uskrsa dođe, skupiće se cela familija, krstiće unuče. I oni su počeli ručak i krštenje, pala je bomba i svi su poginuli, samo je ta kuća srušena i nijedna druga. Oni stari ljudi koji stanuju u Đure Đakovića znaju za tu tragediju. Poginuo je pop, otac tog mog prijatelja, sa svim tim ljudima koji su bili na krštenju. Eto, jedno savezničko bombardovanje 1944. na dan Uskrsa.

A ja sam za vreme tog bombardovanja bio u zgradi preko puta Železničke stanice, to su one velike železničke zgrade koje su pored Palate pravde. Ima dve varijante, jedna iza Palate pravde gde je Brodo-tehnička škola, a ja sam bio u ovoj što je bliže Železničkoj stanici. Tu je pala bomba i mi smo svi bili zatrpani dole 24 sata dok nisu to iskopali.



Tad su organizovali letovanje preko Crvenog krsta za sve one koji su bili slabašni, neuhranjeni, mršavi i žgoljavi. I tad smo se skupili mi, pa iz Albanije, Bugarske, Crne Gore, Makedonije, Češke... bilo nas je preko 200. Onda smo otišli preko puta Železničke stanice gde je danas onaj park preko puta Ekonomskog fakulteta, a tada je to bio vojni objekat, vojno kupatilo. Tada smo svi mi otišli na pregled i tu smo se istuširali i sredili.

1948. sam sa „Stevanom Filipovićem“ došao na radnu akciju na Novi Beograd. Bare, baruštine, korov, trska, sve to, i napravili su barake. Bilo ih je 7,8, a sada je samo jedna živa. Tu je negde kod Studentskog grada baraka još jedna ostala.

Inače u tim barakama bilo je jedno 10 brigada, iz Subotice, Sombora, Valjeva, Užica, i šta ja znam odakle. Bilo je simpatično to što smo mi koji smo došli iz Valjeva, a verovatno je to i kod drugih tako bilo, svi smo dobijali po dve štangle čokolade ujutru i oni koji puše po pet cigareta. I mene su neki Valjevci nagovorili da se prijavim kao pušač i ja sam im davao pet cigareta a od njih dobijao dve štangle čokolade. Tako da sam ja jeo četiri šipke čokolade. Ujutru kad je doručak, svi stanu u red i sipaju nam u one manjerke kašiku masti i projino brašno i malo nam posole i onda idemo po livadi, potpalimo vatricu  i to kuvamo. To je bilo za doručak. Za ručak su stizali odnekuda kazani sa jelom. Bilo je tada sređivanje terena, čišćenje. Ja sam onda imao petnaest godina a bio sam slabe konstitucije fizičke i bio sam vodonoša. Tako sam ja trčkao i kad neko vikne „Vodu“ ja sam nosio. Bio sam potrkuša, ako treba neki alat, slomio se, ja odem do magacina i donesem, lopatu vratim.

Prvo se sve isušivalo, pesak je bio nabačen sa debelim crevima iz Save i Dunava, tako se to čistilo. I onda, recimo, uhvati nas kiša i cela brigada se vraća i peva „Sa rada se vraćamo, pokisli do kože, kišu zezamo, tako nam se može.“ To je bila akcijaška pesma. Onda mi mladi, zdravi svi, kiša nam ništa nije značila, a nije bila kao sad. Kiše su bile tople. Mi smo kao deca šljapkali po baricama, a danas padne kiša i odmah se smrzneš.

Radio-tehnička škola je bila u Batajnici – 13. kilometar od centra. Posle našu školu premeste na Dorćol, u Dunavsku ulicu. Tu nam je bio i internat i škola – u parteru su bile učionice, na spratu spavaonice. To je bilo u Dunavskoj br. 34, odmah do GSP-a. Sad je to porušeno sve, samo je jedan paviljon ostao od šest paviljona, ostali su porušeni i napravljeni su soliteri. Preko puta su bila stovarišta „Tara“ i „Kopaonik“, to je bio naš izvor prihoda - istovarivali smo vagone cementa, gvožđa, parketa, dasaka i tu smo zarađivali pare kao dečaci.

Od Francuske ulice, Dunavskom ulicom kad se krene, bio je I paviljon, pa II paviljon, pomoćne prostorije, kupatilo, WC, pa je onda bio tzv. ženski paviljon, a u parteru su bili nastavnički kolegijum i direktor. Onda je bio sledeći paviljon gde je bila trpezarija, na spratu su bili magacini za hranu. U V paviljonu su u parteru bile učionice, a na spratu spavaonice. Kad smo došli iz Batajnice tu, bilo nas je oko 350 đaka. U tom našem internatu, pošto je bilo mesta, bilo je i nekoliko devojaka iz trgovačke akademije, meteorološke škole, bilo je jedno deset devojaka. A naš internat je bio tako dobro organizovan, pošto smo imali verovatno u to vreme najelitniji profesorski kadar u srednjim školama. Tako ga je i bio glas.

U Dušanovoj ulici gde je bilo javno kupatilo išli smo subotom na kupanje. Kupali smo se samo subotom. Bilo je čistije, ako se npr. posečete uzmete blato i zalepite na ranu, nećete da dobijete tetanus. Čista je bila zemlja. I to znojenje nije bilo kao danas prljavo, danas je pomešano sa smogom, sa čađi. Sad moraš da se kupaš tri puta dnevno. Kasnije je u sklopu našeg internata napravljeno kupatilo sa kotlom za loženje. Tada sam ja tu jedno pola godine radio, ložio to kupatilo. Prvo su se devojke kupale, pa mi.

- Jedno javno kupatilo je bilo na Zvezdari, kod kafane „Kod Gaše na ćoše“, 200 i neki broj. To je bilo treće javno kupatilo.

U internatu smo imali žestok muzički sastav, tako da smo imali vrhunski orkestar, verovatno među najboljima. Imali smo havajsku gitaru, klarinet, klavir, bubanj. Bubnjar nam je bio Džigi Baus iz Smedereva koji je bio zvat da dođe na audiciju u Radio Beograd pošto je bio fantastičan. Međutim, njega to nije interesovalo profesionalno, to je bilo amaterski. On je kasnije kad je završio školu držao servis u Smederevu. Zoran - zvali smo ga Džigi Baus.

Kod nas su u internat na igranke svi dolazili. Pravili smo ih u salama, trpezarijama – sve stolove zgrnemo i poređamo do plafona. Imali smo veliku salu i dolazili su nam iz Brankove ulice Tekstilna škola, Bibliotekarska škola i još neke devojke, jer nas je bilo oko 350, a svega 30 devojaka, sve ostalo muškarci. Svirao se bugi-vugi, tango, rumba, samba, valcer, to se igralo. Bugi-vugi smo zvali đuskavac, a tango smo zvali stiskavac. Dolazili su nam i Dorćolci, imali smo malo problema s Dorćolcima, oni su dosta bili mafijaški nastrojeni.

Te grupe, da ne kažem bande, nisu to bile bande pljačkaši ili ubice već mangupi. Pa su oni često organizovali tuče sa Karaburmom, Voždovcem i nama su pravili probleme na igranci. Kad završe s igrom, lomili su stolice, pa smo tako nekad morali da ručamo u dve partije zato što je bilo polomljeno puno stolica, a škola nema para da to svaki čas obnavlja. Onda je direktor Pantić rešio da nam ukine igranke ako ne rešimo problem sa Dorćolcima. Međutim, desio se incident, počela je neka gužva i uspeli smo da kolovođu Dorćolaca skleptamo i izbacimo napolje. Pošto smo bili na ivici da nam zabrane igranke zbog sticaja okolnosti i ispada jednog Dorćolca, njihovog kolovođe zvanog Karlo – pokušao je fizički da se obračuna, ali je bio savladan i izbačen napolje, a njegovi Dorćolci nisu smeli da mu pomognu jer je bilo zaprećeno. Napolju je kod žice od parka gurnut u detelinu i rečeno mu je da se više ne pojavljuje. Posle jedno petnaest dana se pojavio sa grupom od njih sedam, osam i kaže hteo bi da razgovara sa nama, kaže vodiće računa ubuduće i neće praviti ispade pošto su naše igranke najbolje, najviše sveta ima. Onda smo se dogovorili da on vodi računa o svojim Dorćolcima – ako bude neki incident, njega ćemo da sredimo. I on je posle držao red na igrankama, nismo više morali mi da držimo red.



U to vreme filmovi su bili vrlo popularni. Recimo "Tarzan u Njujorku“ u bioskopu "20. oktobar“ red od 200m, čeka se u redu dva, tri sata ranije. Kad uzmemo karte imamo još dva sata do početka predstave i onda sednemo u tramvaj dvojku i vozimo se u krug da utrošimo vreme jer nemamo pare ni za kafanu, za poslastičarnicu, a na ulici prohladno vreme. Koliko puta smo upotrebljavali dvojku da utrošimo vreme.
Mi smo se u internatu snalazili da zaradimo neke pare pošto smo  uglavnom bili iz siromašnih porodica. Retko ko od nas je imao stipendiju, a slato je od kuće koliko se može. Ja sam za svoje boravljenje u internatu napravio dogovor da održavam kvake, brave, da cepam drva i ugalj za loženje zimi, da popravljam instalacije, menjam sijalice i kasnije da ložim za kupatilo. To mi je bilo za spavanje, a da bih platio hranu onda sam preko puta u „Tari“ i „Kopaoniku“ istovarivao cement, gvožđe, parket. I to tako ne samo ja, nas je bilo preko pedeset koji smo učestvovali u tim dodatnim poslovima da zaradimo neku paru.
’53. godine dolaze Francuzi, dve ragbi ekipe su došle da naprave propagandnu utakmicu, na stadionu JNA. Mnogo naših je otišlo na tu utakmicu da to gleda. Ta igra im se dopala, da kažem muška , ona nije gruba, ona je samo oštra. Kada smo osnovali ragbi klub „Radnički“ 1953. odmah posle dolaska Francuza, svi su se zapalili. Pošto mi kao škola nismo mogli da osnujemo klub - mogle su samo neke sekcije kao folklorna, muzička, literarna, a sportska nije mogla pri školama u to vreme - bili smo upućeni na njih. Direktor je kontaktirao sa sportskim društvom „Radnički“ pošto su oni dole na Dorćolu imali svoj fudbalski teren, a nama za ragbi treba fudbalski teren. Teren je bio – od Francuske ulice kad se uđe u Dunavsku, ima servis, pa GSP, e preko puta GSP-a, između Dunavske ulice i pruge. Napravili smo taj ragbi klub, ozbiljno se treniralo. U početku su nam dali pomoćni teren da treniramo, a utakmice da igramo na glavnom. Posle mesec dana smo dobili svlačionice, Mara vešerka nam je održavala dresove, a njoj smo popravljali za uzvrat pegle, bojler i šta ja znam. I dobili smo obućara Boru da nam održava kopačke, a njemu smo održavali sve instalacije u njegovom objektu. Tu je on stanovao sa porodicom, i mi smo to sve održavali pošto smo išlii u tehničku školu razumeli smo se u struju tako da smo se namirivali. Do opreme je dosta teško bilo, ali je naš vaspitač Mića pomogao. Dresove smo uglavnom dobijali fudbalske, prvih godinu i po dana smo imali fudbalske dresove. Recimo, ako hoće da te stigne igrač on te ščepa za leđa i obavezno dres ostane u ruci. Kasnije smo dobili dresove od lanenog, jakog platna da ne možeš da ih pocepaš, sa ojačanjima na ramenima, na laktovima. Onda smo dobili i šortseve ojačane, da ne kažem tapacirane nekim filcom da kad padnemo na šljaku ne ogulimo kukove, a kolena kad oljuštimo to zaraste.

saznajte više

Ja sam bio okrenut radu a ne politici. Onda je jedna partija bila. Ovi u partijskoj ćeliji u internatu su tražili da uđem, ja odbijem, onda iduće godine Golubović traži da uđem u Partiju, ja neću. Odem u Zadar u školu rezervnih oficira, dole me predlaže komandir u Partiju, ja kažem mogu u kaptane u partiju neću. Kaže „Kako nećeš kad ideš u armiju, niko nije odbio.“ Ja onda šta ću, kažem kapetanu „Ja sam prznica po naravi, ’oću da popijem, ’oću i da se pobijem. Nemoj posle da me izbacujete iz partije. Bolje da budem dobar vanpartijac nego loš partijac.“ Dobro kaže komandir, kapetanu Filipoviću ja raportiram i to mu kažem. On kaže „Voljno!“ ja nalevo krug i doviđenja. Ali imao sam problema zbog toga što sam se usudio da odbijem i čak me je planirao Filipović da me obori na ispitu i da idem u radni bataljon. A gde je nameračio – u ratnu službu. Pošto ratna služba ima dve ovakve knjige debele, ja sam noću do 4 sata učio, navučem ćebe u učionici, upalim svetlo. Na kraju se to sve završilo, prešao sam u prekomandu u Kumanovo, tu sam bio još 4.5 meseca, ukupno 11.5 meseci.

Kad sam se zaposlio u Vazduhoplovnom institutu imali su nameru da kupe kompjuter, jednu veliku salu su planirali za kompjuter, tad su bili kompjuteri ogromni. I planirali su da ja idem na obuku, pošto su bili zadovoljni mojim radom, ja sam bio okrenut radu i tu nije bilo problema. Zove me načelnik Nedeljković i kaže „Tomanoviću, vi niste u partiji? Bi li vi podneli zahtev da uđete u Partiju?“ Ja kažem ne, on pita zašto i ja mu ispričam istu priču koju sam imao u vojsci. On proguta malo knedlu, beše mu krivo jer je računao na mene kao dobrog radnika da me pošalju na šest meseci na obuku u Nemačku. Međutim, ja nisam hteo da uđem u Partiju i onda nisu mogli da me šalju. Tad je bilo sve, još pri vojsci, ideš u instranstvo – Bože moj.

Zadnji put u Televiziji ‘82. godine priđe meni partijski sekretar u emisionoj tehnici i kaže „Budo mi smo juče razgovarali na partijskom sastanku i doneli smo odluku da se ti učlaniš. Nego, podnesi zahtev da se učlaniš u Partiju.“ Tu sam isto bio ekstremni radnik, a nema me u Partiji. Kad god ima neko organizovanje posla oni mene zovu kao vanpartijca da prisustvujem, pa kaže što da prisustvuje sastancima, daj nek uđe u Partiju. A ja njemu odbrusim „Znaš šta, ovo je peti put da me Partija zove da uđem u Partiju. ’Ajde da se mi dogovorimo – zašto Partija ne bi napisala molbu meni pa da ja razmotrim to. A ne, vi mene zovete u Partiju a ja da pišem molbu. Na šta to liči?“ On se na mene naljutio tolko žestoko i posle izvršnog komiteta na Čukarici partijski me sretne pošto smo se znali i „Tomanoviću na šta liči ono što si ti uradio?“ „Zašto? Partija me stalno zove a ja nemam interes nit’ sam pokazao želju da uđem u Partiju. Šta sam mogao drugo da odgovorim nego to.“ Kaže on „Nije to u redu što si uradio.“ Međutim, nisam imao nikakve posledice zato što sam bio ekstremni radnik i ono što firme nisu mogle, ja sam mogao da napravim, ekipu da uradim bolje od njih, pa taman posla da me šutnu...
Jevrejski dom preko puta "Starog Beograda“ i tu smo često išli na igranke. Išli smo još na igranke u Dušanovoj ulici u  Domu gluvonemih, svirali su fantastično momci, ali gluvonemi su. Uvek je bila fina tišina, kad prekinu ne čuješ ih uopšte, a lepo su svirali.

- Prvo su bili tramvaji, a onda su počeli da se pojavljuju novi autobusi.

- Lejlandi.

- Lejlandi su bili čudo od autobusa. 600 000 km su Englezi dali garanciju, međutim mašine počnu da trokiraju. I Englezi dođu, ne najave se i uđu u saobraćaj. I onda krene „’Ajde još malo, ’ajde još malo.“ On predviđen za 200, a nas se nagura 300, kao sardine. Kažu on je predviđen za dvesta, a vi nagurate 300, nećemo više garanciju na 600 000 km, daćemo na 300 000 km, pošto vi - o’ruk ’ajde još jedno mesto, ’ajde još jedno mesto. Bili su čudo od autobusa, izdržljivi, kvalitetni. Kupljeni su.

- Dvadesetčetvorka je bila lejland. Ja se sećam, učim, a on staje na uglu Njegoševe i Beogradske. Kad počne da ronđa, nisam mogao da učim. Takav je bio zvuk u leru, to se čulo...

- Moja školska drugarica, Olga Paripović, umrla je prošle godine, živela je tu preko puta Radio Beograda. Tu je autobuska stanica, a ona je stanovala odmah više one radnje, na II spratu. I ona napiše u „Među nama“ u Politici „Zašto ne vode računa ovi iz GSP-a, nek’ podmažu kočnice, nego onakva škripa, pa nas u četiri ujutru sve izbudi“. Onda smo je mi zvali i počeli da zezamo i ona je poludela od toga jer je videla šta je napravila – ne može kočnica, onda će da udari u prvu banderu. Nego jedino što vozač može da bude malo pažljiviji pa da skine gas pre nego što dođe na stanicu, da ne počne škripa.

Sećam se kada je došao prvi televizor. Radnja na ćošku moje ulice, to je sada tekstilna radnja i apoteka je bila, a pošto je zgrada je bila Vojnog vazduhoplovstva i tu su uglavnom bili oficiri i civili iz Remontnog zavoda „Moma Stanojlović“ Batajnica, to je nekada bio Aero klub. Prvi televizor je došao tu i onda smo mi iz zgrade dolazili da gledamo crtaće ’64. možda i pre. Oni su nas primali.
Pošto nije bilo TV-a bilo je više druženja i u okviru porodice. '60ih godina je bilo kultno „Veselo veče“, radio emisija svake subote ili nedelje u 8 uveče. To se slušalo. Igrali smo se igre inteligencije, karte, svašta smo se igrali, sad je nekako sve otuđeno. Ja sina vidim samo u prolazu. U istom stanu živimo ali se srećemo u prolazu, on je stalno na kompjuteru. Kad je bilo bombardovanje i, recimo, mi smo se sklanjali uveče u sklonište. To druženje u skloništu je mene podsetilo na to druženje ’60ih. Mislim da je otuđenje nastalo zbog razvoja jer bez obzira koliko tehnologija pomaže, ona i odmaže. Sad ste vi preko Fejsbuka prijatelji, vi se družite u fiktivnom svetu. Tad je bilo druženje u realnom svetu. Sad postoji virtuelni svet u kome se preko Skajpa, preko Fejsa druže udaljeni po 20 000 km. Tad je bilo fizičkog kontakta, fizičko druženje. Drugačije je vaspitanje bilo, porodica je bila drugačija – na okupu. Bilo je autoriteta što sad nema. Moj otac, na primer, je bio strog i pravedan. Znalo se šta smeš, šta ne smeš. Nismo bili razmažena deca. Išlo se na more preko sindikata. Ne znam da li to ima neke veze sa standardom ali drugačije je bilo.

’68,’69,’70. kultne igranke su bile u Domu omladine. A što je bilo interesantno, to su bili matinei u 5 sati, tad se nije izlazilo u 11 uveče, u 11 sati se vraćalo. Tad su svirali „Džentlmeni“ preteča „YU grupe“, braća Jelić, Čutura, ta ekipa i to su zaista bile kultne igranke. Bila je gužva, to je bilo puno, moralo je da se dođe ranije. To je bila živa svirka, kasnije su krenule diskoteke. Jedno vreme su u školi „Petar Drapšin“ kod Kalemegdana bile igranke. Dejan Cukić je imao svoju grupu. To je sve krajem '60ih. Posle su počele diskoteke i neke su već imale fensi stil. Recimo, „Akvarijus“ na Slaviji, u Deligradskoj. Onda je bila diskoteka „Cepelin“ i mi smo išli u diskoteku u Domu vazduhoplovstva u Zemunu, zvala se „Disko plavi“. Kad sam počeo da studiram, pošto sam bio na Tehnološkom, svi tehnički fakulteti su imali pravo da idu u „KST“, imali smo propusnice ali ograničeno. Elektrotehnika, Građevina i Arhitektura su mogli da dobiju neograničeno, a mi i mašinci ograničeno. I bile su dobre igranke u „Mašincu“, to su bile kultne igranke. To je tamo sve ’70ih.
Jedino mi Beograđani nemamo zemljake. Pošto često kad nešto treba "U to je naš Valjevac, to je naš Užičanin, Era.“ Dosta mojih iz gimnazije je završilo medicinu i ja kažem hvala Bogu što imamo vas jer kad god nam nešto treba... Ja sam bio u vojsci u Zagrebu i sad bio je i dečko koji stanuje tu u Đure Salaja. Nikad ga posle nisam video, a u vojsci "Zdravo zemljak, gde si zemljak.“ i sad ovi ostali "Kako ste vi zemljaci?“ Pa reko’ ako ste vi zemljaci na 200 i nešto kilometara, mi smo tu na 200 metara. Ja, na primer, pre dve godine kad je trebalo da registrujem auto sretnem čoveka koji je dve zgrade od mene, Beogradska 14, a prvi put ga vidim.

- Pojavio se problem da recimo u jednoj ulici gde su se doselili ljudi različitih mentliteta i vaspitanja, vere i običaja, niko ni sa kim ne kontaktira. A tradicionalno je bilo da su komšije uvek bile dobre, da su se poznavale, da se poštuju i posećuju. Međutim, šta se sad dešava, skupili smo se sa svih strana, na primer kod mene na Julinom brdu kažeš „Dobar dan“, on ćuti, sretneš ga sutra neće da odgovori. Pitaš „Šta je komšija nećeš da se javiš?“ kaže „A juče, nije bio moj dan.“ Šta me briga kakav ti je dan, ako ti se javim ti odgovori. Čudne su naravi. Po meni negde u nekom novom regionu, kvartu, ulici mogu da budu prave komšije tek treća generacija. Mi koji smo se doselili masovno , mi se ne poznajemo, dobili smo decu tu, deca su pod uticajem našim a mi se ne javljamo, ne primećujemo jedni druge i ona su tek malo komunikativnija, a tek treća generacija su prave komšije.

- U našoj zgradi je bilo drugačije, većina zgrade je bila iz iste firme. Ja sam npr. došao sa četiri godine, pa je bilo dete koje je došlo kao beba i prva beba koja je tu rođena. Komšije su se družile, meni je to recimo malo i smetalo – komšija ti bane kad god hoće. Žene uglavnom nisu radile i kad završe kućne poslove - druženje. Jeste bilo lepo ali je bilo pomalo i opterećujuće, zvoni ti samo na vrata. Sad je to i opasno, neko ti zvoni na vrata, traži pare, dok ti odeš po pare on te opljačka.
Ja sam apsolvirao ’76. i tad je bila akcija GSP-a za konduktere. I sad u toj međufazi trebalo je da obuče konduktere i ja sam se obučio za kontorlora i tri, četiri meseca sam radio i mogu vam reći da sam lepe pare zaradio. Ustajao sam u 4 sata, hvatao autobus sa Slavije u 4:20, pa za garažu i odatle na posao. Pored toga ujutru, radio sam i u špicu od 1 do 4 i masovno su studenti to radili.

Na Trgu Republike, ceo taj plato, to je bilo od drvenih kocki, pokockano sve oko Nardnog pozorišta. Sad kad bi se skinuo taj sloj asfalta verovatno drvene kocke još uvek postoje. Dolazila su gospoda sa fijakerima i zamislite da je bila kaldrma ili beton, to bi lupalo. Ovako drvo amortizuje zvuk i ne smeta se ni pozorištu, ni ostalim hotelima, kafanama.

Januara 1848. počeli smo da se merimo, i da nije bilo Vladimira (Jakšića), ni danas ne bismo znali kakvo će vreme da bude. A 1850. tadašnja Kraljevina Srbija je imala više meteoroloških stanica nego izuzetno razvijena Francuska. I mogu vam reći da je tadašnja Srbija bila jedna prava država za razliku od ove.

Pradeda mog supruga je začetnik meteorologije i statistike u Srbiji. Što znači, prva meteorološka merenja koja su počela u Srbiji i postavljanje meteoroloških stanica uradio je Vladimir Jakšić, pradeda mog supruga. To je ulica Kralja Vukašina broj 8, tu je bio i najstariji kesten van Beogradske tvrđave. Drugi po starosti je, doduše, bio. Prvi je bio Cacin dud u Takovskoj, pa posle toga je bio naš kesten. Tu je bila postavljena i prva meteorološka, da kažemo, stanica. Nije to bila stanica, to je bio meteorološki termometar. Evo i dan danas se tu vrše meteorološka merenja i osmatranja.