sr | en                  
   
 
 

SENJAK

 
-    Senjak nije oduvek nosio naziv Senjak, ovaj lokalitet se zvao Đurđevo brdo. I dan danas ima ljudi koji imaju tapije koje potiču pre Drugog svetskog rata u kojima se pominje Đurđevo brdo. A Senjak je kasnije dobio naziv po ovim senarama koje su otprilike bile odavde gde je Udbina zgrada dole ka Uljarici. E tu su bile senare i tu je bila, kod „Gospodarske mehane“ đumrukana. Tu su seljani dolazili iz okoline Beograda i tu su parkirali svoja kola i stoka se tu hranila senom. Kasnije je usvojen taj naziv – senara ili senjak. Đumrukana je bila carinarnica i tu su morali kad dođu da se prijave i da se u 7 sati uveče odjave da izlaze. Đumrukana je bila i na današnjoj Trošarini. Đumrukana je bila ovde otprilike gde je Geokarta, a ovde gde je Udbina zgrada, tu je u nivou prvog ulaza bila kafana „Babuna“ i iza nje je bio senik.
- Ja se sećam kako su dolazili mlekari sa kantama i tako smo pili prva mleka posle rata. A kasnije su studenti nosili. Konjske zaprege su dolazile od seljaka iz okoline i donosili su nam led po Senjaku. I mi smo imali taj starinski frižider u koji smo stavljali led i tako imali posle rata frižider. To je bila ajskasa.
-    Kao deca smo se vijali po dvorištima i konkretno u našoj ulici, između broja 11 i broja 13 bilo je jedno veliko dvorište i jedan veliki dud. Zid između dvorišta koje je pripadalo Sitničkoj, znači ulica iznad i ova ovde, bio je od kamena. Sve ograde su mahom ovde od kamena jer je ovde kamenolom bio. I mi smo tu dolazili, u to dvorište gde je ispod kamena bio potočić sa svežom hladnom vodom koju smo pili. Onog trenutka kad su postavljeni šipovi za ovaj most ovde, sva podzemna voda je skrenuta i toga više nema. A inače ovde gde su ove barake, bile su nekada bašte i znala je s proleća voda da nadođe i da sve poplavi. Inače su tu bile dve železničke zadruge.
-    Senjak je bio poznat po tome što su placeve kupovali mahom železničari.Tu je bila železnička kolonija.
-    Senjak je imao svoju stanicu železničku, sećam se. Tu gde je Sajam sada, tu smo izlazili i peške išli.
-    Tu je bila početna stanica voza uskog koloseka, tu iza šećerane. Ja znam kad smo išli za Sarajevo, tu smo išli na vozić uskotračni - Ćira.
-    Šećerna repa se tu dovozila.
-    A odatle smo išli za Bosnu, odatle je moralo da se ide. Sa tom uskom do Sarajeva, ako hoćete dalje dole na Nikšić, imala je pruga Sarajevo-Nikšić. Sad se više ne pominje ta stanica i ta pruga na Čukarici.
-    Inače od BIGZ-a pa sve do Majdana bili su vinogradi. Posle je sve nacionalizovano i prodavano. Relativno do skoro su bili u Suvoborskoj vinogradi.
-    Ali ta naša Kozjačka ulica, pamtimo je kao kaldrmu. Mi smo se igrali tu i detinjstvo divno proveli. 
-    Umalo nisam kolena ostavila na toj kaldrmi u Kozjačkoj.
-    U Kozjačkoj ulici su imali konjušnicu i konje. Ne znam, Gazibarići se zovu - konjušnica Gazibarića.
-    Mi smo ulicom Vase Pelagića išli sankama.
-    Svi smo se sankali odozgo do dole.
-    Tu je bila tramvajska pruga i tramvaj je išao našom ulicom. Toga više nema naravno.
-    U Vase Pelagića, tu je sad veterinarska ambulanta, ima jedan zid gde je 1945. streljano dvadesetak ljudi sa Senjaka, upravo na tom zidu. Koliko god su se ti ljudi koji žive u tom dvorištu, trudili da taj zid omalterišu, uvek se posle jedne, dve godine pojave fleke.
-    Da li ima ovde neko ko je išao u I mešovitu gimnaziju?
-    Pa nema, već je bila X kad smo mi bili.
-    To sam htela da napomenem, da smo svi mi Brđani, kako smo se nazivali, ili Topčiderci, odavde posle rata išli u I mešovitu gimnaziju koja je nasledila Gimnaziju kralja Petra i koja se nalazila na Senjačkoj pijaci, tamo gde autobus zaokreće. Tu je bila ta naša zgrada.
-    Posle je to bila osnovna škola.
-    To je u Vase Pelagića, tu gde autobus okreće. Posle rata je bila u Prokopu, pa smo mi posle išli tamo na Dedinje, pa tamo-vamo jer nismo imali zgradu.
-    To je bila ta škola, pa je posle bila osnovna škola u koju sam ja išla, a posle rata je bila grafičko preduzeće, a sad je nema , sad je tu okretnica.


-    Stanujem u ulici Vase Pelagića. Šta je još interesantno u mojoj ulici, bio je tu bioskop senjački i ja sam još kao dete svoj prvi film gledala u bioskopu na Senjaku. „Parižanku“ sam sa tatom gledala.
-    Svi smo išli tamo.
-    Ja se sećam kao devojčica, volela sam pre svega da idem u bioskop, nijedan bioskop nisam propuštala. Ko gospoda smo imali bioskop odmah na uglu, dva puta nedeljno se menjao repertoar, normalno oba filma sam morala nedeljno da gledam. I onda, sećam se jednom, naše društvo devojčica, kupovale smo „Filmski svet“, u to vreme je izlazio „Filmski svet“ i u njemu su povremeno izlazile adrese filmskih glumaca. I ja, normalno, pisala sam glumcima u to vreme, na engleskom. I sad moja pokojna baka „Jao dete ti se zanosiš da ćeš da dobiješ fotografiju“ pošto im ja tražim fotografiju i autogram. I onda kad dobijem, pa to je bila senzacija u zgradi, ja odmah izađem da pokažem. Sećam se, Hari Belafonte, Toni Kertis... fotografije s autogramom – to je bila senzacija. Onda sam volela da skupljam marke, tako neke neobične stvari.